Ivan Čolović

Biljana Jovanović, bruto
Na desetogodišnjicu smrti

         

O autoru:
Ivan Čolović je etnolog i politički antropolog. Osnivač je i urednik, a od 1988. i izdavač serije knjiga "Biblioteka XX vek", u koji je dosad objavljeno 180 naslova eseja i naučnih dela o kulturi, društvu i politici. Autor velikog broja knjiga od kojih su neke prevedene na njemački, engleski, francuski, italijanski, poljski i grčki jezik.

O piscu:
Biljana Jovanović je rođena 28. januara 1953. godine u Beogradu, umrla je 11. marta 1996. godine u Ljubljani, a sahranjena je 13. marta na Novom groblju u Beogradu. Završila je filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Autor brojnih knjiga, posebeno romana.

BILJANA JOVANOVIĆ, BRUTO
Na desetogodišnjicu smrti

Hteo bih najpre da odam priznanje autorima izložbe o Biljani Jovanović i celog programa sećanja na nju u Centru za kulturnu dekontaminaciju. Taj program omogućio je da se njeno delo sagleda sa jedne - može se slobodno reći - istorijske distance, a istovremeno je nas, njene prijatelje podsetio koliko smo je voleli, podstako nas da zastanemo nad pitanjem koje se nalazi u jednom Biljaninom pismu : « Kako da ostanemo celi gubeći prijatelje ».

             U programu su osvetljena dva aspekta javnog delovanja Biljane Jovanović, njen književni rad i njen doprinos borbi za građanska prava i antiratnom pokretu krajem osamdesetih i u prvoj polovini devedesetih godina. Ova dva aspekta Biljanine delatnosti izložba pokazuje uporedo, a govorni deo programa podeljen je na dva dela, pa je tako posebno predstavljeno novo tumačenje njenog književnog rada, a posebno je danas reč o njenoj gradjanskoj i antiratnojm aktivnosti. Uvaženi knizjevni kritičari o Marini Cvetajevoj, a mi - ne znam kako da nas nazovem : valjda gradjanski aktivisti – o Ulrike Majnhof. Ovde pravim aluziju na mišljenje Radmile Lazić da je « Biljana Jovanović bila istovremeno Marina Cvetajeva i Ulrike Majnhof ».

Odvojeno predstavljanje, na jednoj strani književnog, na drugoj političkog, gradjanskog  angažmana  nekog pisca uobičajeno je i metodološki opravdano, pa nema razloga da to ne bude i ovoga puta. Ali to ne znači da odnos između ta dva aspekta piščeve delatnosti nije važan, da se može izbeći pitanje tog odnosa. Ono se, kad je reč o Biljani Jovanović, prosto nameće. Jer Biljana je bila od onih književnika i književnica koji misle da između književnog stvaranja i života nema granice. U jednom pismu kaže : « Književnost je od krvi i mesa, iskustvo istog reda kao i život ». U skladu s tim je  pisala i živela.

            Iskustvo jedinstva književnosti i života Biljana je negovala na razne načine, pa i u odnosima sa kolegama i prijateljima, pokušavajući da to iskustvo podeli sa dugima, zbog čega je druženje s njom zahtevalo neprekidno budan duh, a bogme i dobru fizičku kondiciju. Na to nas je prilikom otvaranja ove izložbe podsetio Sinan Gudžević. Ali književnost i život za Biljanu su  bili iskustvo istog reda i kad je reč o iskustvu političkog nasilja i otpora nasilju. Ona je videla da nacionalistička politika mržnje i nasilja, koja će dovesti do rata i raspada Jugoslavije zemlje, ima u kulturi i posebno u književnosti mnogo podstrekača i aktivnih pristalica, a možda najviše pasivnih saveznika, u vidu takozvanih finih, kulturnih i umerenih ljudi. Zato je od samog početka njeno protiv – na jednom mestu kaže : « Zar ja nisam osoba koja je učinila sve što se moglo protiv » - bilo istovremeno upereno protiv kulturne i književne elite koja daje legitimitet nacionalističkoj politici i protiv onih koji tu politiku sprovode u delo, smatrajući ih podjednako odgovornim za tragične događaje koji su kulminirali ratovima i raspadom naše zemlje tokom devedesetih godina.

             Opisujući zbunjenost s kojom je književni establišment dočekao pojavu prve Biljanine knjige, Svetlana Slapšak kaže: « Zvanična kritika nije znala šta da radi sa ovim komadom užarenog uglja », a Radmila Lazić, navodeći u jednom tekstu od pre tri godine ove Svetlanine reči, dodaje: « Ona (zvanična kritika) to ni do danas nije saznala ». Međutim, ja sam stekao utisak da se od pre nekog vremena u tom pogledu stvari menjaju, da je književni establišment izgleda na tragu rešenja za problem sa kojim ga suočavaju pisci poput Biljane Jovanović.

             Taj moj utisak potvrdjuje i ono što je u « Politici », nezvaničnom glasilu srpskog književnog i svakog drugoh estblišmenta, objvljeno o ovom programu obeležavanja decenije od smrti Biljane Jovanović. Objavljena je – kao što ste možda primetili -  kratka vest o tom programu, ali bez ijedne reči o Biljaninom građanskom i antiratnom angažmanu, jedna pesma iz njene zaostavštine, bez komentara, i vest da je Narodna knjiga objavila novo izdanje romana « Pada Avala ». Da u « Politici » ipak bude pomenut i građanski angažman Biljane Jovanović postarao se Srdjan Valjerević, dobitnik nagrade koja nosi Biljanino ime, koji je u juče objavljenom intervjuu u tom listu rekao da se ona hrabro borila  protiv rata i nacionalizma i da je jedna od onih ljudi koji se u Srbiji lako zaboravljaju. Ali to mesto u intervjuu dobilo je, nezavisno od želje samog Valjarevića, važnost stvari koje spadaju u kategoriju « uzgred budi rečeno ».

            Dakle, odgovor na pitanje « Šta da radimo s Biljanom i noj sličnim nacionalno nedisciplinovanim piscima, na pitanje koje izgleda i dalje muči kulturni i književni establišment u Srbiji, glasi ovako: Nećemo je prećutati, jer to bi imalo smisla samo ako bismo je time potpuno ućutkali, ali danas na zalost i drugi o njoj govore, pa to nije mogućno. Dakle, govorićemo o Biljani Jovanović, i to ništa ružno. Čak ćemo donekle tolerisati i pominjenje njenog angažmana protiv nacionalizma, ali ćemo se potruditi da taj angažman dobije smisao iluzije, slabosti, naivnosti koja se jednom piscu – a uz to još i ženi -  može oprostiti. Najviše ćemo hvaliti njeno književno delo. Ali hvalićemo ga u njegovoj čistoj meri, neto, a nikako u bruto težini, koju ima kad se uzme onako kakvim ga je njegova autorka stvorila, dakle : od krvi i mesa.

             Sasvim zgodno rešenje, nema šta. Ono omogućuje da  se zvanični govor o Biljani Jovanović danas prikaže kao odbrana književnosti. Ističući visoke poetičke domete njenog dela, taj govor autorki širokogrudo oprašta zabludu da u tom delu ima i nešto od njenog života, pa i onu najgoru od svih zabluda: uverenje da je za pisca mogućno da odbaci bespogovornu poslušnost  naciji, u dobru i zlu, kako se to patetično kaže, kao da tu nekog dobra može biti. Biljana je osećala smrad koji iz te poslušnosti dolazi. Još u junu 1991. ona je Maruši Krese pisala : « Sad samo da se ne ugušimo od božanskonacionalnog smrada ». A onda smo se ugušili.

                                                Reč na skupu u CZKD posvećenom sećanju na Biljanu
Jovanovic  (održanom 18. marta 2006)