ANA STJELJA

SVETA ZEMLjA U OČIMA DVE SRPKINjE

− Tragom putopisa književnice Jelene J. Dimitrijević i glumice Dese Dugalić –

         

O piscu

Ana Stjelja rođena je 1982. godine u Beogradu, diplomirala je na Filološkom fakultetu u Beogradu orijentalistiku– grupa za Turski jezik i književnost; magistrirala je 2009. godine, a doktorirala 2012. na Filološkom fakultetu u Beogradu. Bavi se pisanjem poezije i haiku poezije na engleskom, španskom, turskom, i portugalskom jeziku, kao i prevođenjem proze i poezije s engleskog, turskog, španskog i portugalskog jezika. Piše i prozu i eseje iz oblasti književnosti i religije. Član je Udruženja književnika Srbije i Udruženja književnih prevodilaca Srbije.


Uvod


Sveta zemlja je oduvek privlačila hodočasnike (hadžije), svetske putnike i duhovne avanturiste. U Srba, interesovanje za zemlju u kojoj se vernik može napojiti na samom izvoru hrišćanstva, pokloniti se Hristovom grobu ili preći Put suza (Via Dolorosa) do Golgote, postoji još odavnina. Tako je primera radi, Sveti Sava, prvi arhiepiskop i prosvetitelj srpski, ujedno i prvi jerusalimski hodočasnik te utemeljivač monaškog života Srba u Svetoj zemlji, Jerusalim posetio 1229. godine. O ovom pokloničkom putovanju prvog srpskog arhiepiskopa zapisano je: „Darovavši svima mir i blagoslov i celiv u Gospodu, sveti arhiepiskop otputova u Dalmaciju, godine 1229, a odatle, svojom lađom, u Svetu Zemlju. Stigavši srećno u sveti grad Jerusalim, on se sa mnogo suza pokloni životvornom grobu Gospoda Hrista, grleći ga rukama i s ljubavlju celivajući. U Jerusalimu bi sjajno primljen od svetog patrijarha Atanasija, sa kojim sutradan otsluži božanstvenu liturgiju u velikoj crkvi Vaskrsenja. Mnogim darovima i počastima Sveti obdari crkvu Božju, i patrijarha i saslužbenike njegove, a ujedno i nište. Onda uze od svetog patrijarha blagoslov da može u svoj oblasti njegovoj u Palestini vršiti svetu liturgiju, pa krenu na poklonjenje svetinjama. Ha Sionu, u Vitlejemu, u Getsimaniji, na Gori Eleonskoj, u Vitaniji, u velikoj pustinji Četrdesetnice, i u svima svetim mestima, on otsluži svetu službu, i svuda obilnu milostinju razdade. Zatim ode na Jordan, na mesto Bogojavljenja; pa, prešavši Jordan, pokloni se pešternoj crkvi svetog Jovana Krstitelja, ljubazno primljen od igumana i bratije. I tu otsluži svetu službu. I, davši dovoljno blagoslova koji nošaše, primi celiv u Gospodu i molitvu od svih, pa dopraćen od njih do Jordana, ode u manastir svetog Gerasima“1. Dakle, još od vremena Svetog Save poklonička putovanja u Jerusalim nadahnjivala su mnoge Srbe da krenu putem Svete zemlje.

Jerusalim su prvobitno pohodili monasi, sveštenici i crkveni velikodostojnici, a potom i vladari, hagiografi, pisci, pa sve do trgovaca i pobožnih građana. Gotovo svi hodočanici imali su snažno izraženu duhovnu potrebu da zabeleže svoje utiske o Svetoj zemlji. Izuzetno svedočanstvo o bliskosti srpskih duhovnih veza sa Jerusalimom u vreme zalaska i nestanka srpske državne samostalnosti i početka viševekovnog islamsko-turskog ropstva, jeste pojava Nikona Jerusalimca u XV veku, slavnog teologa, isihaste i duhovnika zetske kneginje Jelene Lazarević-Balšić, potom supruge velikog vojvode Sandalja Hranića Kosače, gospodara Hercegovine. Nikon je, za zamonašenu Jelenu, napisao „Povest o Jerusalimskim crkvama i mestima u pustinji“, u njegovom čuvenom „Goričkom zborniku“, nastalom 1441/42. na Gorici, na Skadarskom jezeru2. Jedna od značajnijih knjiga koja govori o duhovnim vezama Srba i Svete zemlje jeste i knjiga Dinka Davidova pod naslovom „Srbi i Jerusalim“ koja je nastala prema tekstu koji je napisao arhimandrit Svetog groba u Jerusalimu Simeon Simeonović, a bakrorezne ploče izrezao zograf Hristifor Žefarović i štampao u bečkoj tipografiji Tomasa Mesmera, 1748–49. godine3. Možemo da zaključimo da su svoja poklonička putovanja u Svetu zemlju, mnogi crkveni velikodostojnici patrijarsi i monasi, ali i pobožni građani iz svih srpskih zemalja, opisali u svojim „Dnevnicima“, navodeći utiske i neobična saznanja i predanja koja su usput čuli i videli – dočaravajući atmosferu Levanta i dodir hrišćanskog i muslimanskog sveta4. To je ujedno bio i put kojim su u srpsku književnost uvedeni putopisi po Svetoj zemlji koji će svoj zenit dostići krajem 19. i u prvim decenijama 20. veka. Prvi u nizu biće „otac srpskog teatra“ i veliki pustolov Joakim Vujić iz čije biografije „Životopisanija“ (1833) saznajemo da je u jednom periodu svog života napustio učiteljski posao i otisnuo se na put. Posebno su čuvene njegove morske avanture kada je plovio dalmatinskom i grčkom obalom pa potom Sredozemnim morem do grada Jafe u Palestini5. Vek kasnije će i drugi srpski pisci, poput Jovana Dučića (delo „Gradovi i himere“ ), Jelene J. Dimitrijević (delo „Sedam mora i tri okeana“) i glumice Dese Dugalić (delo „Zabeleške s puta kroz Palestinu, Siriju i Egipat“) posetiti Svetu zemlju i za sobom ostaviti zapise značajne za istoriju srpske putopisne književnosti.

Za srpsku putopisnu književnost od velike važnosti su bila upravo ova poklonička putovanja jer putopisni žanr u srpskoj književnosti upravo i potiče od proskinitariona odnosno vodiča za hodočasnike u Svetu zemlju. Najstariji proskinitarioni potiču iz 6. veka, a kod Srba se javljaju u 14. veku6. Autori prvih srpskih proskinitariona su bila sveštena lica. Kruna ove vrste putopisne proze kod nas bio je putopis Jeroteja Račanina.

Poklonička putovanja zapravo potvrđuju od koje važnosti je Sveta zemlja bila za umne Srbe kroz čitavu njihovu istoriju. Rezultat svih ovih putovanja su bili zapisi koji su imali kako istorijsku, tako i književnu, ali i kulturološku vrednost. Uopšteno govoreći, u staroj slovenskoj književnosti pravoslavnih naroda poput Srba, Rusa i Bugara posebno mesto zauzimaju putopisi nastali na pokloničkim putovanjima po Svetoj Zemlji, pre svega Jerusalimu. Tako je jedan ruski istoričar zapisao da je običaj da se putuje u sveta mesta nastao iz religioznih osećanja naših predaka koji su ovu vrstu putovanja smatrali kao najvažniji način ugađanja Bogu7. U vekovima kada su daljine bile mnogo izraženije nego danas, a transport otežan, poklonička putovanja su bila i svojevrsan vid putovanja u svet, prilika da se neka zemlja obiđe, da se nešto sazna i doživi. Ono što je za samu književnost, kasnije putopisnu književnost bilo važno, jeste to što su ovi smeli putnici gotovo uvek sa sobom donosili mnoštvo rukopisa, ili su na tim svojim putovanjima prepisivali knjige, ili jednostavno beležili kazivanja koja su kasnije pretočena u legende i duhovne stihove. Tako se može pretpostaviti da su u srpsku književnost istočnjačke priče koje imaju svoje temelje u arapskim i indijskim narodnim pričama, zapravo ušle ovim putem, preko marljivih hodočasnika i putnika u svete zemlje.

U srpskoj književnosti bilo je dosta hodočasnika koji su za sobom ostavljali zapise sa puta u Svetu zemlju. Stojan Novaković navodi da su Rusi imali mnogo više takvih hodočasnika nego Srbi, a od malobrojnih za koje on zna, najviše se ističe jeromonah Jerotej Račanin koji je napisao putopis „Putešestvije ka gradu Jerusalimu“ iz 18. veka, prvi putopis barokne književnosti pisan narodnim jezikom. Putopis Jeroteja Račanina iz 1727. godine ujedno se smatra i prvim pravim putopisom u srpskoj književnosti jer sadrži literarne delove koje stilski svakako donose duh jedne nove epohe u našoj književnosti8.

Dvadeseti vek donosi modernizaciju u svakom pogledu, pa i u pogledu bržeg transporta, boljih uslova putovanja, te se tako povećava broj Srba koji su pohodili Svetu zemlju. Posebno je zanimljivo to što su na taj put sve češće išle i emancipovane Srpkinje. Ako se u vidu ima činjenica da su u prethodnim vekovima, na put kretali uglavnom muškarci (mada je i ranije bilo žena koje su išle na hadžiluk) , pa samim tim i ostavljali zapise o putovanjima, onda je još važnije skrenuti posebnu pažnju na dve Srpkinje koje su se u vremenu kada to nije bilo uobičajeno otisnule na dalek put, u susret drugoj kulturi, veri i tradiciji.

U ovom radu biće dakle predstavljena dva putopisa iz Svete zemlje, iz pere dve žene, dve umetnice. Kako je jedna književnica, a druga glumica, tako su i putopisi shodno njihovim ličnim i umetničkim sklonostima posebni, svaki na svoj način. U ovom radu pokušaćemo da ukažemo na sličnosti i razlike u putopisu književnice Jelene J. Dimitrijević (1862–1945) i glumice Dese Dugalić (1897–1972).

Sveta zemlja u očima srpske književnice Jelene J. Dimitrijević (1862-1945)

Srpska književnica Jelena J. Dimitrijević je na put oko sveta krenula u poznoj životnoj dobi. Sa namerom da se, kako ona kaže, „nagleda bela sveta“, ukrcala se na brod „Italija“ u luci u Đenovi 18. novembra 1926. godine. U samom uvodu je opisala svoja osećanja pred put: Ja još živim kao u nekoj transi i delam ka po naredbama nekoga nevidiljivog bića. „Još bežim od katastrofe koja mi je pretila, i ne verujem da sam pobegla od nesreće koja me je htela zadesiti. I po naređenju smrtnih ljudi, koji su za mene besmrtni bogovi, lutam i tražim Videlo, Svetlost, Sunce. Još jurim po svetu da se nagledam bela sveta... Polazim iz Đenove, rodnoga mesta onog koji je pronašao Novi Svet. Ali, ja ne idem da pronađem neki drugi Novi Svet, nego da nađem stari, da vidim Istok koji je za mene vazda imao neobično privlačne draži.“

O svojim utiscima iz Svete zemlje, Jelena piše u poslednjem delu svog putopisa „Sedam mora i tri okeana“. Naime, poslednja celina pomenutog putopisa pod naslovom U Svetoj zemlji i Siriji posvećena je putovanju u Jerusalim i Damask. U samom uvodu putopisa iz Svete zemlje, Jelena opisuje put Sueckim kanalom, od Kaira do Jerusalima. Potom nam dočarava i osećanje koje ju je obuzelo kada je prvi put ugledala sveti grad Jerusalim: I uze da se pomalja sve više i više Jerusalim. Čudno, čudno osećanje! Kao pred ulazak u crkvu u čas kad će Hristos da umre ili da vaskrsne... Meni pođoše suze, jer osetih sve svoje najmilije, i žive i umrle, da zajedno sa mnom skreću pogled s mora na goru, s gore na reku Jordan, na hrišćanske svetinje. U duhu svi su bili sa mnom. Ona koja me je učila da se Bogu molim; i oni s kojima sam Mu se molila; majka, sestre, brat... živi i umrli9. Ovo putovanje je koncipirano kao svojevrsno hodočašće koje u duhovnom smislu otelotvoruje uspomenu na Jeleninu porodicu i trenutke provedene s njom. Kada je nogom stupala na tlo Amerike, Indije ili Egipta, književnica je imala osećanje da stupa na tlo novog, nepoznatog, još neistraženog sveta. Međutim, kada je na uzvišenju ugledala Jerusalim, to nije bio slučaj, već je od uzbuđenja pred nečim što pripada njenom intimnom biću, zaplakala. Ta erupcija emocija karakteristična je za religijsko osećanje pripadnosti i posvećenosti svojoj veri. Na tom putu, Jelenu je permanentno pratilo osećanje nečeg poznatog, koje pripada, kako njoj, tako i celom hrišćanskom svetu. Stoga i ne čudi što su joj se u tim trenucima javile slike iz detinjstva i mladosti i što je ugledavši Jerusalim, ugledala svoju majku, koja ju je, kako kaže, naučila da se moli Bogu. Upravo je zbog toga poglavlje koje opisuje put u Jerusalim, Jelena posvetila svojoj majci. Jelena je odgajana u duhu tradicionalne, hrišćanske porodice u kojoj su se postulati kao što su, porodica, vera, tradicija, a na kojima počiva i srpsko tradicionalno društvo, uvek bili poštovani. U Jeleninom stvaralaštvu su duhovnost i religioznost često potencirani. Oni su posebno dolazili do izražaja u delima koja tretiraju prostore islamskog religioznog kruga, kao kontrastna predstava koja bi omogućila da se spoznaju razlike. Međutim, Jelena nije uspevala da racionalistički duh podvrgne verskom zanosu i svoj doživljaj svetih mesta posmatra samo kao ovaploćenje biblijskog teksta. U ovom putopisu je očita duhovna razdvojenost između tradicionalnog opisa hodočašća i savremene opservacije društveno-političkog realiteta Palestine10. Verski zanos koji je jedno od glavnih obeležja Jeleninog putopisa, obeležje je još jednog putopisa iz Svete zemlje, a čiji autor je Jovan Dučić. On u svom putopisu „Pismo iz Palestine“ iz knjige „Gradovi i himere“, kao i Jelena, izražava fascinaciju Hristovim grobom i Jerusalimom kao svetim gradom, posebno ističući njegov značaj, kako za hrišćane, tako i za pripadnike drugih religija sveta. Dučić je svu poetiku ovog prostora i njegovog značaja za svet sažeo u jednoj misli: Sve je ovde večito i sve je ovde sveto. Mit o Bogu je najlepša ali i najčudnija i najsvirepija čovekova tvorevina: jedina u kojoj čovek sam sebe odriče, prenoseći sve svoje na izvor koji je van njega, i na volju koja je iznad njega!11

Zanimljiv je podatak da Jelena ovim hodočašćem zapravo nastavlja tradiciju žena iz svoje porodice. Naime, u srpskoj istoriji i duhovnosti poznati su primeri hodočasnika koji su odlazili na Hristov grob. Od Svetog Save pa do drugih vladara, znamenitih i imućnih Srba, Jerusalim je bio mesto gde se odlazilo radi spoznaje duhovnosti i radi poklonjenja Spasitelju. Hodačasnička putovanja Svetog Save u Svetu zemlju, postala su obrazac budućim srpskim putnicima. To je ujedno bio i prvi oblik našeg kulturnog i književnog univerzalizma i kosmopolitizma koji još možemo nazvati i hrišćanskim.12 Na tom tragu našla se i srpska književnica, a da odlazak žena na hodočašće nije bio slučajnost, potvrđuju i istorijske činjenice. Jedna od takvih, bila je i Jelenina baba Ruža, koja je nakon hadžiluka dodala svom imenu prefiks Hadži. U poglavlju u kome Jelena opisuje šta za nju znači putovanje u Svetu zemlju, prisećajući se biblijskih ličnosti, poput Device Marije, i savremenica poput Hude Šaraui, ona spominje svoju babu Hadži-Ružu koja je takođe, davno, svojom nogom stupila na tlo Jerusalima: „Ja sam u Svetoj zemlji, u koju je Hadži-Ruža, druga žena knez-Milojka, iz Aleksinca, oca moje majke, dvaput dolazila. Ali, ona se, oba puta, približavala Svetom gradu na kamili, ja vozom. Ona mu je došla iz Jafe, ja iz Kantare. Ona je u Jersalimu provela Uskrs, ja ću provesti Božić. Ona je užegla sveću na Nuru, što će reći na Svetom Ognju koji se pojavljuje iz Svetog Groba uoči hristova Vaskrsenja, i postala hadžija, a ja....“13

Srpska književnica je smatrala svojom moralnom dužnošću da poseti Hristov grob, baš kao što je to učinio njen predak. Na taj način, ona je ispratila razvojnu liniju koja seže daleko u prošlost njene porodice. Takođe, ona je u Jerusalimu, smatrajući ga svetim gradom, gradom svih religija i duhovnosti, tragala za duhovnim jedinstvom. Želela je da iskusi kako je to biti na tlu na kome su se odvijale biblijske priče, i na kome se stvarao hrišćanski svet. Ipak, Jelena doživljava i veliko razočaranje, pa čak ispoljava i ljutnju zbog podvojenosti religija i mržnje koja rađa novu mržnju, a od svetog grada Jerusalima stvara poprište etničkih i verskih sukoba. Nakon obilaska svih značajnih svetih mesta, Jelena ne uspeva da zadovolji onaj poriv koji je imala kada je krenula na put. Doživljavajući grad kao tragično raspet između najčistije ljudske potrebe da veruje i slavi Boga i najnižih ljudskih poriva, Jelena spaja prošlost i sadašnjost drevnog grada u jednu vanvremensku ideju o zlu koje je moguće pobediti samo čistom, iskonskom ljubavlju kakvu je Hrist propovedao14. Ako bi ovu opservaciju posmatrali u svetlu modernog doba, moglo bi se konstatovati da je stanje u svetom gradu gotovo nepromenjeno. Iako je prošao skoro jedan vek, nesloga među narodima koji žive u Jerusalimu je i dalje prisutna, i dalje postoje verski sukobi, koji katkad pređu i u krvavo nasilje. U putopisu o Svetoj zemlji opservacija žene je data kroz religioznu perspektivu. Opsežna istorijsko-legendarna objašnjenja Jelena emocionalno intonira citatima iz Svetog pisma15. Jelena svoj putopis po Svetoj zemlji završava ovim rečima: „Naša današnja poklonička ekskurzija završena je u Kani Galilejskoj. A sutra... sutra ću u Kapernaum ja sama...Iz Kapernauma, ja ću nastaviti put za Damask; a moje saputnice... one će na drugu stranu. Na završetku da kažem: Judeja često goni poklonike na razmišljanje, pa i na revolt; Galileja ga raznežava i – raznežava mu srce.“

Sveta zemlja u očima srpske glumice Dese Dugalić (1897–1972)

Srpska glumnica Desa Dugalić je na svoje putovanje po Palestini, Siriji i Egiptu krenula početkom jula 1931. godine. Na put je krenula iz luke u Pireju za Jafu, grčkim prekookeanskim parodbrodom „Edison“. Nakon opisa broda i putnika koji su sa njom putovali, Desa Dugalić kroz jedan lep i slikovit opis dočarava morsku pučinu i svoje lične utiske: „Sveži povetarac je sa zahvalnošću pozdravljen, no on se gubio što smo se više približavali afričkoj obali, mada se njeni ogranci kopna još nigde nisu videli. Davno smo izgubili Krit, daleko na horizontu u magli. Od tada nisam videla nijedno parčence stene nego samo beskrajnu okruglu plavo-belu i uvek istu morsku površinu. Ni galeba ni delfina, niti ma koje druge ribe da se pojavi... Ja sam se ispružila prema kljunu lađe, zatvorila oči i osećala se kako cela moja duša klizi po talasima kao neka otvorena školjka.“16 Prva stanica joj je bila u Jafi nakon čega se uputila u Tel Aviv. Put ju je dalje vodio u Haifu, Karmel i Ako, dolinu Emek da bi potom krenula u Nazaret, rodni grad Isusa Hrista. Po bezbednom dolasku u Nazeret, odmah je primetila kako su umesto nekadašnjih koliba i stanova urezanih u steni, podignute lepe, moderne kuće, crkve i manastiri. Ono što joj je pak zasmetalo jeste sivilo u koje je obavijen ceo grad, bez zelenila te tako odaje ustisak grada koji je umoran, izgubljen i setan. Tom prilikom je obišla Marijin kladenc sa kog je Bogorodica uzimala vodu i nosila je u krčagu na glavi, prizor kakav je i sama glumica mogla da spazi tokom svog puta. U njenom itineraru našao se i obilazak Crkve Sv. Blagoveštenja kao i pećinu gde je živeo Isusov otac, drvodelja Josif. Nakon obilaska Nazareta, uputila se u Tiberiju gde je uživala u veličanstvenom prizoru Genezaretskog jezera.

Nakon odeljka o poseti Siriji, pre svega Damsku, Desa Dugalić piše o svojoj poseti Jerusalimu. Svoj zapis započinje ovim rečima: „Ko vidi Jerusalim, video je i ʼovaj i onaj svetʼ.“17 Već na samom početku svog putopisa iz Jerusalima, Desa Dugalić konstatuje da se ništa nije promenilo od onoga doba kada je Isus prolazio kroz njegove tesne ulice. Aludirajući na gužvu, „ljudski mravinjak“ kako stoji u njenom opisu, srpska glumica naglašava starinu ovoga svetog grada i svu njegovu autentičnost. Njeni opisi su vrlo precizni, ali katkad puni gorčine. Ona o ljudima i pojavama govori bez dlake na jeziku, katkad sa vrlo uvredljivim tonom te tako među redovima njenog putopisa iz Jerusalima možemo naići i na ovakvu opservaciju: „I ako jednoga dana novi život bude isterao sav ovaj svet iz smrada i prašine na svetlost, van zidova gde se podiže novi Jerusalim, tek onda bi se mogle potpuno razgledati sve jazbine, rupčage i pećine u kojima živi i stanuje ovaj praistorijski Jerusalim...“18 Ono što joj je posebno zasmetalo jesu prosjaci iz svih krajeva Evrope, Azije i Afrike.

Postoje tri mesta u Jerusalimu koja su na Desu Dugalić ostavila najdublji utisak: Omarova mošeja (džamija), podignuta na mestu gde se nekad nalazio Solomonov hram, zatim crkva nad Golgotom i Hristovim grobom, i kao najveličanstveniji prizor Getsimanski vrt. Desa Dugalić ga ovako opisuje: „Sa njega je čaroban pogled na Jerusalim, Cion, Moriju (hramovni breg)“... Naši su najlepši trenuci bili kada smo pri smiraju sunca gledali veličanstveni Grad u njegovoj mističnoj silueti, udišući do dna duše svež i čudni miris Getsimanskog vrta.“ Nakon ovih opisa, slede opisi Mrtvog mora, i Vitlejema, nakon čega svoj putopis iz Svete zemlje Desa Dugalić završava posetom Hevronu: „Na kraju svega što sam ovde doživela, a što bez sumnje ide u red mojih najvećih doživljaja, obuzela me je ipak kao neka groznica uzbuđenja pred onim svetom u koji sutra polazim: Afrika – Egipat – Kairo.“19

Dva putopisa – dva viđenja Svete zemlje

Komparacijom ova dva putopisa zaključujemo da su Jelena J. Dimitrijević i Desa Dugalić na svoj put ka Svetoj zemlji krenule u skoro istom periodu, Jelena 1926. godine, a Desa 1931. godine. Jelena je u Jerusalim stigla uoči Božića, a Desa uoči praznika uspomene na razorenje Hrama. Takođe je primetno da su obe umetnice obilazile istu rutu, Palestinu, Siriju i Egipat. Primetno je da su oba putopisa iz Svete zemlje prepuna opisa. Jelenin je svakako književno bogatiji, opširniji i u skladu sa njenim književnim stilom koji je pokazala u prethodnim putopisima, dok je putopis Dese Dugalić, nešto svedeniji, sa ponekim književno lepim i stilski oblikovanim opisom, ali uz više reporterskog i faktografskog. Obe autorke pišu živopisno, do detalja. Kroz opise prostora i ljudi, obavezno se provuče i njihov komentar ili utisak koje su stekle boraveći na tom tlu. Ono što se pak razlikuje jeste to što Jelena J. Dimtrijević o svojoj poseti Jerusalimu govori sa jednom vrstom poštovanja prema tom svetom gradu, dok Desa Dugalić ne mari za tu činjenicu, već kad god smatra za shodno iznese poneku tešku reč, bilo da je u pitanju opis predela ili ljudi. Jelena je inače bila poznata kao veliki kosmopolita sa velikom tolerancijom prema drugom i drugačijem, dok Desa Dugalić u svom tonu nema tu obzirnost, već ljude i pojave karakteriše na vrlo grub, i današnjim rečnikom rečeno politički nekorektan način. Primetno je da je Desa Dugalić više naklonjena Jevrejima, dok za Arape nema nijednu reč hvale. O tome svedoči rečenica pri opisu odsedanja u hotelu čiji je vlasnik jedan strogi fanatično pobožni Jevrejin: „Gospođa i gospodin Goldsmit čuli su da smo mi veliki prijatelji Jevreja i Erec Izraela, pa kao da su hteli da nam bavljenje u Svetoj zemlji učine što je moguće lepšim i prijatnijim.“20 Iako je bila naklonjenija Jevrejima, u jednom odeljku pokazuje izvesnu dozu netolerantnosti prema jevrejskim običajima: „U našem hotelu, koga drži jedan simpatičan ali ultrapobožni Jevrejin iz Amsterdama (rođak Spinozin) bila je toga dana ritualna večera za sve goste, na naše ne malo iznenađenje, jer smo mislili da smo došli u hotel a ne u privatnu kuću. Večera je bila tako „tanka“, većinom oc mleka i mlečnih proizvoda (koje ja nikako ne podnosim) da sam ostala mrtva gladna...“ Posebno je izrazila čuđenje zbog prinude da ispoštuje jevrejski običaj: „Još je veće naše iznenađenje bilo kada smo dva sata docnije, u petak uveče, zatekli u sred trpezarije veliki srebrni svetnjak sa sedam grana, kao što ih viđamo u sinagogama, upaljen i pored njega obredne knjige i čašu vina. Ubrzo su se skupili svi gosti, od kojih je većina bila pod šeširima, kačketima ili crnim kapicama na glavama. Onda smo svi ustali, a domaćin je u ulozi sveštenika otpočeo da peva pesme kojima se dolazak Subote (Šabat), a velikog radosnog dana odmora i posvećivanja Gospodu Bogu... Nama je bilo dosta neobično da, opet ponavljam, kao hotelski gosti izdržavamo ove ritualne večere...“

Posebno se ističe njen oštri ton kada je u pitanju opis arapskih žena: „Na nekom raskršću pokrivene čaršije, iza jedne kapije, skinuće feredžu kakva strahovito ružna baba i sručiće na vas bujicu goropodanih fraza koje pre liče na prokletstvo nego na prošnju.“ Ništa pozitivniji ton se ne oseća ni pri opisu lokalnog stanovništva koje putnicima nudi usluge vodiča: „U Jerusalimu najviše , ali i u celoj Palestini cveta industrija starina i ʼSvetih mestaʼ. Ta su mesta najčešće izmišljena, ali se u toj industriji laže tako kategorički, autoritativno i sugestivno, da od tih izmišljotina vuku već hiljadama godina najobilnije prihode ona čupava i prljava stvorenja, koja su se ugnjezdila po tim jazbinama.“

Čini se da je Jelena duhovno ushićenija zbog posete Svetoj zemlji, dok je Desa Dugalić to svoje prvobitno ushićenje zamenila nekom vrstom razočaranja i gnušanja nad onim što je imala prilike da vidi i doživi. Stiče se utisak da je Jelena ovo putovanje uistinu shvatila kao duhovno, pokloničko putovanje, dok Desa Dugalić deluje kao putnica, avanturistkinja kojoj se ukazala prilika da poseti egzotične istočnjačke zemlje. Svakako treba naglasiti da obe autorke dele fascinaciju Hristovim grobom, s tim što je i u ovom slučaju Jelenino pero natopljeno književnim lirizmom i i vrlo emotivnim izlivima, dok je Desino pero više okrenuto ka čisto dokumentarnoj prozi, sa mnoštvom istorijskih činjenica, uz propratne komentare koji su prilično oštri i kritički obojeni. Jelenin putopis je više introspektivan, ona na Svetu zemlju gleda unutrašnjim pogledom, odnosno srcem, u stalnom prisećanju na slavne pretke i svoju pravoslavnu veru, dok je putopis Dese Dugalić više okrenut ka spoljnom svetu, onom koji njeno oko zapaža, bez mnogo uplitanja ličnih emocija i reminiscencija na prošlost, tradiciju i pretke.

Jelena ovako opisuje Jerusalim: „Kakav pogled na Sveti Grad sa Gore Maslinske! I kakav pogled na njegovu okolinu! Panorama od talasavih brežuljaka što u pojedino doba dana daju impresiju ili iluziju uzburkanog mora; široke doline kao razlivene vode u sezoni kiše: i jedno i drugo s imenima poznatim iz Svetoga Pisma utiču na dušu kao poslednji psalm Davidov ili poslednja molitva Hristova. Ali nemanje se uzbuđujete kad se okrenete i bacite pogled na nisku nizinu, Mrtvo More, što se odavde ne plavi, no beli kao da je sva njegova so izišla na površinu, i skamenila se; i u Jordansku Dolinu koja bi se činila kao jedan deo Mrtvog Mora, kad ne bi bila suva. Onamo su Moavski Bregovi s istorijskim vrhom Prorokova Brda; ovamo Brda Venijamenova; a tamo divljina Judeje s plodnim vitlejemskim i hevronskim ravnicama. I dok poklonik stoji i sanja, vođ ga budi rečima: „Pogledajte ovamo: ovo je breg na kome je Pilat ugovorio s Judom Iskariotskim: da mu Juda izda Hrista”. I vi se trzate; i pogledavši na tu stranu pitate se s nevericom: „Je li moguće da je na tom brežuljku koji se ni po čemu ne razlikuje od ostalih brežuljaka pripremana drama i po formi i po sadržini veća od svih drama od postanka sveta do danas?” I za drugo ne biste se setili da skrenete oči na drugu stranu da vas vođ ponovo ne budi, govoreći vam: „Pogledajte onamo! To je Njiva krvi!... A ono je Judino Drvo: na njemu je izdajnik završio život– obesivši se.“21 Opis Jerusalima kod Dese Dugalić je pak nešto manje književni, više reporterski: „Jerusalim ima 86.000 stanovnika, ali životom po ulicama daje utisak da u njemu živi najmanje 300.000 duša. Leži na visini preko 800m nad morem. Vazduh je uvek svež, a noći su, evo i sada, krajem jula, upravo hladne. Sa njegovih bregova širi se pogled na Judejsku pustinju, na Mrtvo more i čarobne ljubičaste Transjordanske planine. Od Maslinvog brega na ovamo prestaje pustinja, ali ostaje krš i kamen na kome neumorno ljudska ruka pravi useke i podiže na njima zasade maslina, smokava i vinograda.“22

Putopis Jelene J. Dimitrijević je, kako kaže Dučić, „autobiografija jednog srca i jedne pameti“, dok je putopis Desanke Dugalić precizno prenošenje utisaka sa puta. Sasvim je jasno da su razlike koje postoje u ženskom peru posledica činjenice da je Jelena bila profesionalna književnica sa velikim iskustvom, posebno kada su u pitanju putopisi, a da je Desa Dugalić manje vešta u tome, što ipak ne znači da ni putopis srpske glumice nije na momente lep i zanimljiv za čitanje. Svakako je pohvalno to što je kao glumica odlučila da ostavi zapis o Svetoj zemlji, kao neku vrstu kulturnog zaveštanja. Dugalićeva doživljava pojam drugog i drugačijeg na način nekog ko nije imao prilike da se susretne sa različitostima, kome kulturna raznolikost nije toliko bliska niti važna te tako kroz ceo putopis ima jedan kritički stav prema svemu, dok Jelena naviknuta na razne kulture sveta, razne narode i njihove običaje, sve ono što joj se i učini čudnim ili odbojnim, u potpunosti prevazilazi, i to s lakoćom čime zapravo samo potvrđuje svoj jasno izraženi kosmopolitizam.

Još jedna veoma važna zajednička karakteristika ova dva putopisa jeste i kritika odnosa među narodima različite vere na tlu Jerusalima. Obe autorke su primetile i svojim se očima uverile da je vrlo izražena netolerantnost, mržnja i nepoverenje među narodima koji nastanjuju Jerusalim, uz Desinu opasku: „I ko zna da li će ikada biti kraja tim religioznim ambicijama u Jerusalimu – gde je mnogo ljubavi, mašte i novaca koncentrisano i mnogo krvi prosuto“.23 O toj mržnji koja vlada u Jerusalimu, Jelena je zapisala ove redove: „Ko nije bio u Jerusalimu, taj ne zna šta je mržnja. Naročito među hrišćanima različitih crkava! I kako se rodi ono Jagnje Božije među ovakvim narodom, ili narodima? Mora biti da su bili isti ovakvi i oni među kojima je On živeo, hodao i govorio, u čijem je hramu propovedao i Bogu se molio. I onda je morala biti ista ovakva mržnja, te stoga je i propovedao ljubav. Svađa je bila, i zato je govorio: Mir! Čupao je korov, a sejao cveće. I gle – korov! Trnje – onakvo od kakvog su mu napravili venac… Nigde se ovoliko o veri ne govori, koliko u Jerusalimu; ili samo se o veri govori. Netrpeljivost, užasna! I da li će se pojaviti nov Hristos da ih izmiri na Grobu Hristovu?“24

Čini se da ova opservacija srpskih putnica ima ključno značenje i dan-danas kada situacija u Jerusalimu po pitanju verske tolerancije nije ništa bolja, sve je u njemu i dalje onako kako su svojim ga očima tih 30-ih godina 20. veka videle dve emancipovane Srpkinje na svom pokloničkom putovanju u Svetu zemlju.

Zaključak

Bez obzira na sličnosti i razlike dva ženska pera, dva viđenja jednog prostora toliko značajnog ne samo za srpsku, već i za svetsku kulturnu baštinu, bez obzira na književne ili stilske manjkavosti jednog ili drugog putopisa, ipak se kao zaključak nameće činjenica da je 30-ih godina 20. veka Srbija iznedrila dve umetnice koje su hrabro krenule na put u Svetu zemlju, sa namerom da se poklone civilizacijskom gradu Jerusalimu, ali i sa vrlo jasno izraženom rodoljubivom namerom da svoje putovanje opišu, i da kroz taj zapis zapravo ostave nešto u amanet budućim generacijama.

1http://spc.rs/sr/putovanje_svetog_save_u_svetu_zemlju.
2Anika Skovran: Srbi i Jerusalim, dnevni list Politika od 24. 04. 2008. http://www.politika.rs/sr/clanak/40421/Срби-и-јерусалим.
3Ibid.
4Ibid.
5Ana Stjelja: Globtroteri – Joakim Vujić, Avanture velikog pustolova, (ur.) Ana Stjelja, Alia Mundi magazin za kulturnu raznolikost, Beograd, 2018, str. 22.
6Mirjana Anđelković: Putopisna proza na početku nove srpske književnosti, (seminarski rad), Beograd, 1999, str. 4.
7Stojan Novaković: Prilozi k istoriji srpske književnosti. Jerotija Račanina put u Jerusalim 1704. godine, Glasnik Srbskog učenog društva, tom 3. knjiga XXXI, Beograd, 1871, str. 297–298.
8Mirjana Anđelković: Putopisna proza na početku nove srpske književnosti, (seminarski rad), Beograd, 1999, str. 7.
9Ibid. , str. 248.
10Mr Jovana Reba Kulauzov: Ženski Istok i Zapad, Beograd, 2010, str. 56.
11Jovan Dučić: Gradovi i himere, Beograd, 2008, str. 270–271.
12Jovan Deretić: Ogledi o književnosti, Beograd, 2007, str. 192.
13Jelena J. Dimitrijević: Sedam mora i tri okeana. Putem oko sveta, Beograd, 1940, str. 243–244.
14Mr Jovana Reba Kulauzov: Ženski Istok i Zapad, Beograd, 2010, str. 57.
15Ibid.
16Desa Dugalić: Beleške s puta kroz Palestinu i Egipat u leto 1931, Beograd, 1931, str. 6.
17Ibid. , str. 49.
18Ibid. , str. 50.
19Ibid. str. 68.
20Ibid. , str. 56.
21Jelena J. Dimitrijević: Sedam mora i tri okeana. Putem oko sveta, Beograd, 1940, str. 287–288.
22Desa Dugalić: Beleške s puta kroz Palestinu i Egipat u leto 1931, Beograd, 1931, str. 61.
23Ibid. , str. 57–58.
24Jelena J. Dimitrijević: Sedam mora i tri okeana. Putem oko sveta, Beograd, 1940, str. 293–294.