O autoru:
Aleksandra Đuričić (Beograd; 1963.) studij na Акаdemiji Моcarteum u Salwburgu, nastavila studije u Beogradu , Fakultet dramskih umetnostim , magistrirala (1998.), u Beogradu gdje i živi: Objavila brojne eseje i studije; prozu i poewiju objqvljivqlq u čqsopisima Кишобран (Vankuver), Огледало (Čikago), Балкански књижевни гласник, Повеља (Кraljevo), Траг )Vrbas)рбас), Градина (Nis)...
GRAD
u Aleksandriji, oko 1900.
Nesnosna vrućina kancelarije Državne uprave za navodnjavanje u Aleksandriji pojačavala se sa svakim pogledom na ventilator koji je, nemoćno zaglavljen rojevima mrtvih muva, visio sa plafona. Bezmerna dosada širila se zenicama administrativnog službenika Kavafija dok je pred sobom slagao kolone cifara i podataka u čiju svrhu nije verovao. Navikao još u carigradskim danima detinjstva na otmenost i disciplinu, Konstantin je podnosio zidove kancelarije tako što je uglavnom gledao kroz njih na ulice Aleksandrije, besprekidni metež ljudi koji ga je plašio i zabavljao u isti mah. Život je tekao kamenim kapilarima ka luci u koju se sve slivalo i iz koje je sve priticalo. Ulice su skrivale ljude različitih vera i običaja naučene da na ključnim tačkama svojih života uvek održavaju zadatu distancu; hrišćani ponosni na svoje grčko poreklo i helensko sećanje, Jevreji, tvrdi u svom opstojavanju kroz vreme, muslimani sa fesovima koji su još uvek poštovali kult svrgnutog Šerif-paše i bujice engleskih turista iskrcane u luci na talasima pomame za Egiptom koji se iz dubine svoje rečne utrobe smejao uverenju da je deo viktorijanskog sveta.
Podeljeni kvartovi Aleksandrove prestonice koja je još uvek predstavljala oči pustinje i fenjer Afrike , čuvali su svoje tajne. Spuštajući pero u mastionicu, Konstantin oseti udarac dvostruke
nemoći- nemoći da bude deo te mase i nemoći da jasno obeleži teritoriju svoje posebnosti. Zatim pokuša da se koncentriše na posao, ali krivudava linija mastila na hartiji ispisivala je daleke hijeroglife prošlosti neumorno tražeći smisao u sudbinama drugih i poništavajući Konstantina kao osobu na mestu službenika Uprave za navodnjavanje.Iste večeri, dok je Aleksandrija pokušavala svu tegobu svoje duše da ispljune u vode luke, otvorio je žaluzine sobe u ulici Lepsius i pokušao da udahne nešto više od vlage i sparine sutona. Na horizontu koji je predstavljao samo mali trougao omedjen prozorom, crkvom i zidinama bolnice video je komadić prostora u kome mu je sudjeno da živi. Bio je zadovoljan svojim svetom isto koliko i svestan svoje posebnosti. Ponekad, u trenucima potpune samoće, plašio se da izneverava carigradske uspomene, očekivanja njegovih roditelja koji su još uvek bili sa njim , iako su se odavno i zauvek oprostili. Noseći svoje aristokratsko poreklo kao krst, razdirala ga je misao da ga izneverava. Zarobljen u četiri zida svoje dobrovoljne aleksandrijske tamnice, zaronjen u prošlost i bez
svesti o sadašnjosti, povremeno se vraćao bolnom saznanju da je izolovan od svoje sredine. Da je sam…
Nije pomišljao da treba napustiti Aleksandriju, poći na bilo koje drugo mesto, u drugi grad, jer ga je dugo hodanje u mislima kroz vreme naučilo da se od tri niti Sudjaja ne može pobeći nikud.
Često je razmišljao o različitim sudbinama i sumnjao odavno ( mada ga to ni malo nije brinulo) da je vlasnica pansiona u kome je stanovao nekada imala mnogo interesantniji položaj u kući
oguljene, crvenkaste fasade koja je stotinak metara dalje još uvek živela svoj sumnjivi život. Konstantin je tamo vrlo retko zalazio: čak i kada bi ga radoznalost ili neko od prijatelja povukao kroz kapiju poroka, ostajao je prilično ravnodušan. To mu u uskom krugu ljudi u kome se kretao brzo obezbedi epitet čudaka, ali je izgledalo da ga opšte mišljenje ne vredja. Oreol posebnosti
neki proglasiše sujetom, a neki nastranošću. Nije činio ništa da suzbije glasine.
-Njemu je sve svejedno,
često je govorila gazdaričina ćerka koja je petkom uveče donosila u sobe uredno oprano i ispeglano rublje, tobož slučajno zabacujući kosu da bi ohladila tanak, beli oznojeni vrat. Samo ovlaš joj govoreći nešto što je zvučalo kao zahvalnost, Konstantin je ostajao miran i zagledan ka malom trgu na kome se odvijao život kvarta službenika i zanatlija, hrišćana koji su, kao i on, za sebe govorili s ponosom da su Grci iz Aleksandrije.Gazdaričina ćerka lečila je povredjenu sujetu jetkim opaskama upućenim prvom koji bi se našao voljan da sluša; najčešće je to bila njena majka.
- Ostavi ga na miru, on nije kao mi -odvraćala je ćerku od njenih namera.
-Pa zašto mu onda dozvoljavaš da živi ovde i po tri meseca duguje kiriju?
prebacivala je ćerka.
-Zato jer je poseban, odabran…
zagonetno je odgovarala Eriklija glasom natopljenim bolnim, ali pročišćenim iskustvom pomoću koga je nepogrešivo razvrstavala ljude i birala stanare svojih oronulih soba.
Tako je Konstantin stanovao u ulici Lepsius zaštićen blagonaklonošću jedne žene koju je jedva primećivao.Njegova putovanja kroz vreme, u drevno doba uspona Aleksandrije i helenističkog sveta sve češće je remetilo sećanje na jednu drugu ženu-njegovu majku. U svojoj dvadeset sedmoj godini već je imala devetoro dece od koje je poslednje bio Konstantin. Zapamtio je njen lepi, blagi lik više sa fotografije jer su dečija sećanja izdavala i bledela. Uspomene su bile setne i teške. Centralno mesto tog bola bio je trenutak očeve smrti i neka vrsta progonstva iz Carigrada koja je usledila. Bežali su od siromaštva nadajući se podneblju koje će im povratiti aristokratski ugled. Ali, bolno saznanje da ugled ne daju zemlja i grad u kome si, već novac koga više nije bilo, učini da se porodica rasprši . Majčina smrt vrati Konstantina u grad gde je rodjen, Aleksandriju, čvrsto ubedjenog da je svaki pokušaj bekstva zapravo put u propast.
Nikad zarasla rana koju mu je nanela sudbina porodice remetila je blaženi spokoj trga na kraju ulice Lepsius. Pekla ga je pomisao da je izneverio ideale o porodičnom životu, o gradjanskoj ugladjenosti i redu od koga se tešu kolevke budućih generacija. Iako mu to majka nikada nije govorila, znao je da se od njega očekuje poštovanje svetosti porodice iz koje je potekao i obaveza da stvori sopstvenu. Jedne sparne, dosadne večeri Eriklija donese zapečaćeno pismo na kome je odmah prepoznao rukopis svoga brata. Ranjeno mesto u sećanjima poče da pulsira u strahu od loših vesti. Nervoznim prstima prelomi pečat i poče da guta stroge, uredno ispisane redove koji su ga obaveštavali o stvarima za koje je malo bio zainteresovan.
Navikao na čauru samoće, sve češće je osećao da ga vesti iz spoljašnjeg sveta povredjuju, stavljajući mu do znanja da je drugačiji. Aleksandar, njegov najstariji brat, ovog puta je rešio da bude konkretan: iako rasuti od Carigrada do Mančestera, njegova braća odlučila su da nešto preduzmu u slučaju svoje crne ovce, Konstantina. Ton pisma isključivao je svako opiranje- Aleksandar mu je pronašao idealnu suprugu .
Elena, mlada i bogata kći aleksandrijskog trgovca merila je vreme do dolaska prosaca otkucajima skupocenog španskog sata u salonu svoje majke. Da je imala malo smisla za humor, možda bi se ponadala da se neki od njih krije u satu, ali devojci njenog kova to nije moglo pasti na pamet. O Konstantinu su joj rekli samo toliko da je relativno mlad i da zauzima mesto činovnika s perspektivom u Upravi za navodnjavanje. Njoj se, dvadeset godina mladjoj , dopadao zvuk njegovog imena koji je ponavljala kao kratku melodiju u samoći iščekivanja. Vaspitavana da bude supruga, nije očekivala suviše, verujući majčinim presahlim frazama o ljubavi koja se radja u braku i ženinoj dužnosti da usreći muža. Elena je sa svojih osamnaest godina bila spremna da usreći roditelje, rodbinu, budućeg supruga, sve, osim sebe same. Menjajući čipkane okovratnike i male kameje koje su ih pridržavale visoko uz vrat uprkos nesnosnoj aleksandrijskoj vrućini, čekala je dan kada će biti zaprošena kako dolikuje.
Konstantin se jedva uzdrža da ne zgužva bratovljevo pismo, ali šaka ipak zastade . Brak, ugovoreni brak sa devojkom iz bogataškog kvarta. Novi život koji bi usrećio njegovu porodicu. Vera u kojoj su rodjeni, tradicija, uspomena na roditelje, sve se to na Konstantina sručilo kao stari kameni zid čije je precizne spojeve rastočila vitalnost korova, kao oluja u kojoj se više nije mogla razaznati ni davno ugasla svetlost sa Farosa…
Odluči da ono što mora učini odmah. Posla po Eriklijinu kći i napisa kratku poruku kojom moli Eleninog oca da bude primljen sutradan u sedam časova uveče. Devojka s tugom pogleda na uštirkane košulje koje su ležale na krevetu, instiktivno znajući sadržaj poruke. Ali, njena razočaranost rasplinu se u sparini sobe koju je ispunjavao samo Aleksandrov ultimatum.
Gutajući sate sledećeg dana kao u bunilu, Konstantin se oko šest sati popodne pešice uputi ka kvartu vila koje su gledale na more.
Raskoš i mirisi vrtova ubedjivali su ga da bi i novi život mogao imati po neku prednost, ali je njegova podsvest čeznula za smradom luke i krčmi.
Dok su utegnute sluškinje iznosile večeru na stolove postavljene na verandama, mermerni kipovi podsmevali su se proscu koji desetak minuta pre sedam zazvoni i sačeka da bude uveden u salon. Španski sat odbi da otkuca sedam puta, podsećajući ga koliko je poranio. Neko mu reče da će gospodin sići tačno u sedam. I ostavi ga da čeka, ponižen u svojoj žurbi da izvrši dužnost koja mu je odredjena. U turobnoj tišini salona društvo su mu pravili samo gipsani andjeli perverznih osmeha.
Jedan minut pre nego što će se sat oglasiti on začu korake na zastrtom stepeništu koje je vodilo na sprat. Saučesnički pogledavši skazaljke, ustade i polako izadje iz salona u vrt, pa na ulicu gde udahnu duboko vazduh konačne odluke.
Mali trg ulice Lepsius i Eriklijin pansion biće njegova sudbina, ali ne i njegov univerzum. Hiljade koraka kroz vreme će morati da napravi da bi hiljade veličanstvenih ili zaboravljenih sudbina postale njegovo društvo na zamišljenom putu do Itake. Čak i ako tamo stigne kao starac, ostaće daleko od Eleninog salona, daleko od gradjanske ugladjenosti, prokleti sin Aleksandrije, grada za koji je odlučio da živi.
|
|
