O autoru
Filip David, rođen u Kragujevcu, živi u Beogradu gdje je danas redovni profesor na fakutletu dramskih umjetnosti, a gdje je dugi niz godina obavljao dužnost urednika Dramskog programa Televizije Beograd. Jedan je od osnivača udruženja Nezavisnih pisaca (1989.), osnovanog u Sarajevu, osnivač udruženja nezavisnih intelektualaca, Beogradski krug (1990). Autor brojnih tv drama, scenarija, knjiga priča, eseja, romana; dobitnik više književnih nagrada, među kojima i Andrićeve.
Filip David
Priča o pripovedaču
Književnik, dramaturg, scenarista, profesor... piše i
objavljuje duže od šest decenija, pa ipak se, kaže, tek
sa najnovijom, NIN-ovom nagradom za roman „Kuća
sećanja i zaborava” osetio kao pravi pisac bestselera.
Veoma dugo je Filip David odolevao izazovu da
sopstvenu životnu povest smesti među korice knjige.
Pisao je pripovetke, eseje, drame, filmske scenarije,
dobijao za njih prestižne domaće i inostrane nagrade;
u romanima „San o ljubavi i smrti” i „Hodočasnici
neba i zemlje” vodio je svoje junake kroz neke od
svetova kakvi su mogli nastati samo u duši čoveka
koji je lično prošao užase rata, gubitka najdražih i
progona zato što misli „drugačije”…
A onda je 2014. objavio „Kuću sećanja i zaborava”
(u izdanju beogradske „Lagune”) i osvojio NIN -ovu
nagradu za najbolji roman godine. Priča prati
doživljaje jevrejskog dečaka Alberta Vajsa, koji je u
ratu 1942. godine izgubio roditelje i brata, da bi kao
odrastao čovek, sticajem neobičnih okolnosti, dobio
uvid u njihovu sudbinu i mogućnost da preispita
vlastiti identitet i „krivicu” za nestanak mlađeg brata
koji mu je bio poveren na čuvanje. Otvorio je Filip
David ovim svojim književnim delom i mnoga druga
pitanja koja su ga oduvek opsedala, ali je zato morao
da se vrati daleko u prošlost, da oživi vreme kad je tek
stupio na svet…
– Pravog detinjstva zapravo nisam imao. Rođen
sam u Kragujevcu 1940, a već godinu kasnije
nastupila je okupacija, uvedeni su rasni zakoni. Otac
Frederik (zvali su ga Fred), koji je bio sudija u
Sremskoj Mitrovici, na upozorenje svojih pomoćnika
u sudu, morao je sa mojom majkom Rozom i sa
mnom da beži u Beograd, gde situacija, kako se
ispostavilo, nije bila ništa bolja – kaže David.
Utočište pred progonima našli su u malom selu
Manđelosu, u podnožju Fruške gore. Tamo su se
sakrivali pod lažnim imenima. Niko ih nije odao, iako
su svi znali ko su i šta su, a kazna za skrivanje Jevreja
bila je drastična. Čitavo selo moglo je biti spaljeno, a
seljaci odvedeni u logore.
– Otac se pridružio fruškogorskim partizanima, a
majka, ja i moj brat Miša, koji se rodio 1942, ostali
smo u Manđelosu, u stalnoj strepnji da ne budemo
otkriveni. Preživeli smo česte opsade i bežanije. U
Holokaustu je, međutim, stradala brojna majčina i
očeva porodica. Od pedesetak članova obe familije rat
je preživelo možda njih petoro – navodi književnik.
Roza David saznala je o pogibiji većine svojih
rođaka preko pisma nekih prijatelja. To pismo njen
suprug je nekoliko meseci skrivao od nje, jer je u
njemu pisalo da su u oktobru 1941, u poznatom
kragujevačkom masakru, streljani njen otac i dva
brata. Ostali rođaci odvedeni su u logore na Starom
sajmištu i u Jasenovcu i svi su stradali. Kad je saznala
istinu, Roza je od užasa zanemela. A kad je, mesecima
kasnije, najzad povratila moć govora, danima je
neutešno plakala. Frederik je tek krajem rata doznao
da su njegovi roditelji i ostali rođaci, svi do jednog,
odvedeni u logor. Niko se nije vratio.
A mali Filip, svedok porodične tragedije i nevina
žrtva mnogih ratnih strahota, tako je polako sazrevao
– u pisca.
Filip sa roditeljima i mlađim bratom Mišom u
Beogradu 1947.
– Još od najranije mladosti imao sam želju da
postanem pisac. U osnovnoj i srednjoj školi u
Beogradu dobio sam dvadesetak nagrada na raznim
književnim konkursima. Moj prvi nazoviknjiževni
rad, u kojem sam opisao jedan doživljaj iz rata, dobio
je prvu nagradu među 4.000 poslatih radova, na
konkursu tada jedinog dečjeg časopisa „Pionir”. Imao
sam devet godina i išao u treći osnovne, a to je za
mene bio veliki podstrek – pripoveda David.
Posle je diplomirao na Filološkom fakultetu, na
Katedri za jugoslovensku i svetsku književnost, i
dramaturgiju na Akademiji za pozorište, film, radio i
televiziju.
Na njegovo opredeljenje da se posveti pisanju
najviše su uticale priče njegove majke o onome šta im
se događalo tih ratnih dana, kako su uspeli da prežive,
uprkos neprestanim opasnostima i zaista čudesnim
spasenjima.
– Majka je umela da priča o tim ratnim događajima
na uzbudljiv i dramatičan način, a ja sam upijao svaku
njenu reč. Rano sam naučio da čitam, pre polaska u
školu, i odmah me je obuzela strast za čitanjem, koja
me nije napustila do današnjih dana. Moj otac delio je
sa mnom ljubav prema knjigama. Jednom mesečno
odlazili smo u knjižaru i vraćali se kući sa desetinom
knjiga. Pakete sa knjigama krili bismo po nekoliko
dana od majke, koja je s pravom govorila da više
nema mesta u stanu za tolike knjige. Ali nam je uvek
na kraju opraštala naše „prevare” – sa osmehom se
seća naš sagovornik.
Sa Pekićem, Kišom i Kovačem
Sopstvena i porodična iskustva Filipa Davida i
jevrejsko poreklo bili su, očigledno, odlučujući za to
čime će se u životu baviti i o čemu pisati. Međutim,
pitamo ga – u kojem se svom delu najviše približio
ličnoj ispovesti, odnosno ličnom tumačenju sveta oko
sebe?
– U svakom romanu, u svakoj priči, otvorenije ili
skrivenije, prisutna je ta crta autobiografskog. Ali
ipak, najličniji je moj poslednji roman „Kuća sećanja i
zaborava”, jer je direktno zasnovan na pripovestima
onih koji su preživeli Holokaust. Žanrovi koji su me u
početku najviše privlačili bili su fantastika i horor,
koje i danas posebno volim. Mislim da od majstora tih
žanrova može da se uči kako se drži pažnja čitalaca,
kako se na pravi način može ispričati neka priča, kako
se razvija imaginacija. Verujem da svaki dobar i
strastan čitalac pre ili kasnije poželi da i sam nešto
napiše – smatra David.
Na njega je, priznaje, uticalo i dugogodišnje
druženje sa Borislavom Pekićem, Danilom Kišom i
Mirkom Kovačem. Kiša je upoznao 1961, kad su
obojica otišli da prime nagradu – Danilo za roman,
Filip za priču. Kod Pekića je često odlazio i dok je
poslom boravio u Londonu, kad je za RTS u Bi-Bi-
Siju nabavljao drame. Sa Kovačem je objavio „Knjigu
pisama 1992–1995”.
Radeći na televiziji, Filip David je, navodi, sjajno
sarađivao sa mnogim izvrsnim rediteljima, kao što su
Slavoljub Stefanović Ravasi, Aca Đorđević, Sava
Mrmak, Dejan Mijač, Aca Jovanović, Mića Jovanović,
Slobodan Šijan, Bora Drašković… i sa mnogim
mladim talentovanim zagrebačkim televizijskim
stvaraocima, koji su, kaže, jedva čekali da rade u
Beogradu. Za razliku od informativnog programa na
RTS-u, koji je uvek bio pod političkim pritiskom,
dramski je bio slobodniji, kreativniji, po uzoru na
britanski Bi-Bi-Si, imao je veliku sopstve nu
produkciju, držao do visokog profesionalizma i
kvaliteta, podsticao brojne darovite mlade reditelje,
snimatelje, scenariste, priča Filip David.
Biti Jevrejin u Beogradu
Šta je nekad značilo biti Jevrejin u Beogradu,
pitamo ga, a šta danas? Ko su bili nekadašnji antisemiti,
a ko je zagovornik ove vrste netolerancije u
savremenoj Srbiji?
– U svojoj najranijoj mladosti i školovanju nisam
osećao antisemitizam. Komunističkom režimu u
kojem smo živeli može se mnogo šta zameriti, ali ne i
antisemitizam. U tom smislu imao sam bezbrižno
detinjstvo. Ali sa buđenjem nacionalizma, onog
ekstremnog nacionalizma i šovinizma, koji je na kraju
i rasturio Jugoslaviju, probudio se i antisemitizam.
Kao što je govorio Vojin Dimitrijević, antisemitizam
je zaštitni znak svakog nacionalizma. Jevreji su
oduvek bili oni „drugi”, strano telo u nacionalnom
tkivu, idealni da im se pripišu razne izmišljene
„teorije zavere” – navodi David.
Drugi svetski rat, ističe, pokazao je koliko su
opasne probuđene nacionalističke strasti, a tako nešto
ponovilo se i prilikom raspada Jugoslavije devedesetih
godina, kada se počelo štampati obilje antisemitske
literature.
– Najveći broj tih knjiga zapravo su bili
preštampani pamfleti prvi put objavljeni za vreme
antimasonske i antijevrejske izložbe u okupiranom
Beogradu 1941. godine! – primećuje naš sagovornik,
koji se, osetljiv na sve vrste društvenih nepravdi, nije
ograničio na to da se njima bavi samo u literaturi.
Suprotstavljajući se Miloševićevom režimu, bio je
jedan od osnivača udruženja Nezavisnih pisaca,
osnivač Beogradskog kruga nezavisnih intelektualaca
1990, Foruma pisaca i Grupe 99, nastale na
Frankfurtskom sajmu knjiga 1999. godine.
– To su sve bili pokušaji, nažalost, pokazalo se,
neuspešni, da se zaustavi predstojeći krvavi rasplet
jugoslovenske krize. Sa osnivačkog sastanka
Nezavisnih pisaca 1990. godine u Sarajevu, kojem je
prisustvovalo tridesetak najznačajnijih pisaca iz svih
delova tadašnje Jugoslavije, upućen je apel
političarima da se dogovore kako će ubuduće izgledati
Jugoslavija, kao federalna ili konfederalna zajednica,
a ako se odustaje od Jugoslavije, da bi to trebalo
učiniti uz dogovor i na miran način – objašnjava Filip
David.
Njegov angažman se nije na tome zaustavio.
Godinama je radio kao urednik Dramskog programa
RTS-a, a početkom devedesetih godina dvadesetog
veka osnovao je Nezavisni sindikat Radio-televizije
Srbije, prvi nezavisni sindikat u Srbiji, usprotivivši se
režimskoj propagandi. Zbog toga je, zajedno s
kolegama, bio oteran s posla.
– Zahtevali smo da se poštuje profesionalni kodeks,
po kojem nije dozvoljeno širiti etničku i nacionalnu
mržnju, ratnu propagandu, neistinite informacije. Svi
znamo kako se to činilo i kako se završilo. Mi koji
smo pokušali da sačuvamo ugled i dostojanstvo
medijske kuće nasilno smo izbačeni, zabranjen nam je
ulazak u Radio i TV, a RTS je postao teško kompromitovana
medijska kuća. Sve se na kraju okončalo
u ruševinama, stradanju i pogibijama. Dvadeset pet
godina posle toga, javni servis još ne uspeva u
programskom i svakom drugom smislu da se u
potpunosti oporavi – smatra David.
Naši mediji, dodaje, pod snažnim su uticajem
političkih partija i, ukupno gledajući, spali su na
veoma niske grane.
– Na medijskom nebu velika je gužva. U trci za
opstankom, za profitom, u službi najprizemnijih
partijskih interesa, mnogi se ne ustručavaju ni od
ogoljenog i direktnog primitivizma i prostakluka –
uveren je naš sagovornik.
Najzad „pravi pisac”
Pisac, dramaturg, scenarista... Koja je od ovih uloga
naj(ne)zahvalnija, u kojoj najviše uživa?
– Podjednako zadovoljstvo nalazim u svim ovim
delatnostima. Posao scenariste i dramaturga deo je
kolektivnog rada na zajedničkom projektu u kojem
učestvuju mnogi: reditelj, glumci, scenograf, kostimograf,
muzički saradnik i drugi. A u pisanju romana
ili zbirke priča, pisac je sam sa svojim delom,
odgovoran za uspeh ili neuspeh, potpuni autor dela
koje nastaje u tišini i samoći – kaže naš sagovornik.
Iako celog života piše, tek je sa NIN-ovom
nagradom, priznaje, osetio šta znači biti autor bestselera,
„pravi pisac”. To mu je, neočekivano, donelo
još jedno lepo iskustvo – putujući po Srbiji na
promociji „Kuće sećanja i zaborava”, gostujući po
mnogim bibliotekama (koje naziva „malim svetionicima
kulture”), imao je priliku da se uveri da,
uprkos svemu, ljubav prema lepoj književnosti još nije
zamrla, da pametni mladi ljudi vole da čitaju, da se
okupljaju i diskutuju o knjigama, da postavljaju zanimljiva
pitanja… To ga je ohrabrilo i uverilo da naši
ljudi žele da ispune život nekim zaista vrednim
stvarima, recimo dobrom literaturom, ne samo
kuknjavom i raznim televizijskim „rijalitijima”.
I još nešto priznaje: nikad ne bi uspeo da živi samo
od pisanja da nije imao redovan posao, prvo na
televiziji, a zatim na Fakultetu dramskih umetnosti,
gde je, sve do odlaska u penziju, radio kao profesor
dramaturgije. I ne bi postigao sve što je postigao, da
nije bio okružen ljudima koje ceni i s kojima mu je
bilo zadovoljstvo da radi.
Uža i šira porodica
Pisac sa suprugom Verom i unucima
Tu smo supruga i ja, naš sin Daniel, ćerka Hana i
njena deca – naši unuci – trogodišnji Lav i šestogodišnja
Ani. Zanimljivo je da je naš zet Vartan sin
poznatog kompozitora i muzičkog urednika na TV
Beograd Vartkesa Baronijana, s kojim sam kao
urednik Dramskog programa godinama sarađivao.
Nije mi padalo na pamet da ćemo se „oroditi”.
Nažalost, Vartkes to nije dočekao. Sećam ga se kao
odličnog profesionalca, sjajnog kompozitora i divnog
čoveka, koga su svi na televiziji, ali i šire, veoma
poštovali.
Svakodnevno, u podne, nalazim se sa svojim
prijateljima u kafiću „Galerija” i to druženje traje već
duže od dvadeset godina.
Iz porodične hronike
Sa mamom Rozom i tatom Fredom
Moja majka Roza rođena je u Kragujevcu, u
porodici sefardskog porekla. Njen otac imao je u
Kragujevcu trgovačku radnju. Bila je to brojna
porodica, sedmoro braće i sestara, dosta patrijarhalno
vaspitanih. Majka je sasvim slučajno srela svog budućeg
muža, mog oca Frederika, Jevrejina Aškenaza
(čije je rodno mesto Lvov u Galiciji, ali je najveći deo
detinjstva i mladosti proveo u Sarajevu), prilikom
nekog jevrejskog okupljanja, 1934. ili 1935. godine.
Da bi se venčali, morali su da savladaju niz prepreka
jer je otac bio iz društveno uglednije porodice, aškenaske,
a majka iz sefardske trgovačke porodice, i to je,
za ono vreme i one prilike velika, bila gotovo nepremostiva
razlika. Brakovi između Jevreja Aškenaza i
Jevreja Sefarda nisu bili tako česti, niti poželjni. To su
dve različite kulture, različite istorije. Otpori su
uglavnom dolazili od strane očeve porodice, koja je
imala i rodbinske veze sa bečkom jevrejskom
aristokratijom (po toj liniji sam u srodstvu sa
Sigmundom Frojdom, kod koga je, inače, moj otac
odlazio da razreši neke svoje mladalačke probleme).
Ipak, njihova je ljubav pobedila i krunisana je
brakom.
Dela i nagrade
Filip David je, pored tri romana i tri knjige
pripovedaka („Bunar u tamnoj šumi”, „Zapisi o
stvarnom i nestvarnom” i „Princ vatre”), objavio i
knjige eseja „Fragmenti iz mračnih vremena”, „Jesmo
li čudovišta” i „Svetovi u haosu”, kao i nekoliko TV
drama i filmskih scenarija. Dobio je više značajnih
književnih nagrada (NIN-ovu, BIGZ-ovu i „Prosvetinu”
za knjigu godine, Andrićevu, nagradu
„Mladosti”, „Milan Rakić”...). Njegovi tekstovi objavljivani
su devedesetih godina prošlog veka, pored
ostalog, i na francuskom radiju RFI, u „Našoj borbi” i
„Feral tribunu”. Dela su mu prevedena na nekoliko
svetskih jezika, štampana na prostoru bivše Jugoslavije,
i uvršćena u dvadesetak antologija.
Kao dramaturg, koscenarista ili scenarista radio je,
pored ostalih, i na filmovima „Okupacija u 26 slika”,
„Pad Italije”, „Ko to tamo peva”, „Bure baruta”
(nagrada kritike u Veneciji, nagrada „Feliks” za
najbolji evropski film godine), „Poseban tretman”
(nagrada u Kanu), „Paviljon 6”, „San zimske noći”
(Gran-pri filmskog festivala u San Sebastijanu),
„Optimisti” (Gran-pri u Valjadoidu i Ženevi).
U partizanskom zbegu
Jednom prilikom, u očekivanju novog fašističkog
prepada, pošli smo u zbeg na Frušku goru. Tu je bilo i
boraca i starijih ljudi i žena sa decom. Trebalo je da se
u potpunoj tišini svi ti ljudi nekako provuku između
nemačkih vatri. I u jednom trenutku, kada su se već
vatre nazirale u blizini, umoran od nekoliko noći
nespavanja, počeo sam da plačem i da galamim –
hoću u svoj krevet! Prišao nam je partizanski
komandant i naredio mojoj majci: Zadavi ga! Ne bi to
bio prvi slučaj da majka zadavi rođeno dete radi spasa
svih. Međutim, moja majka je odbila da to učini.
Odgurnula ga je iz sve snage. Onda je krenula na
drugu stranu, suprotnu od one na koju su ostali
krenuli. I otac nam se pridružio. Tako smo se
provukli.
(Preneseno iz Lameda)
|
|
