O autoru:
Dane Ilić je novinar Radio Televizije Srbije, piše eseje. Saradnik je raznih listova i časopisa, pa i časopisa za kulturu i književnost « Lamed » odakle je njegov esej i preuzet.
GOLI ŽIVOT
Jedan od najpoznatijih romana jugoslovenskog književnika Danila Kiša Bašta, pepeo – delo o detinjstvu i odrastanju, metafora o strahopoštovanju deteta prema ocu1, doživelo je 1980. godine svoje prvo izdanje na hebrejskom jeziku. Našlo se i na policama Univerzitetske biblioteke u Tel Avivu. Bio je to povod da Kiš, u pratnji domaćina i prevodioca, poseti Izrael. U proleće 1986, na poziv Instituta Van Lir2 Kiš se predstavio izraelskoj akademskoj javnosti.
„Sve je ovde lepo i krasno, brinu o meni, paze da mi ništa ne fali, ali ja se osećam kao ptica u zlatnom kavezu. U Izraelu sam, ali osim najbliže okoline, nisam ništa video“, priseća se, u svojim zapisima Kišovih reči Jovanka Ženi Lebl3. Poželeo je da upozna
Izrael iznutra, tragajući za mistikom života u komuni. Kibuc Šaar Haamakim, jedan od dva jugokibuca, bio je Kišov izbor. U pratnji Ženi Lebl zastao je u maloj poljoprivrednoj oazi.
„U podne smo stigli u kibučku trpezariju. Trebalo je da ručamo i nastavimo sa razgledanjem. Ali, onda se dogodilo nešto što niko od nas nije očekivao: Prišla nam je Eva Nahir Panić, pružila ruku Danilu, predstavila se i pozvala ga da obavezno dođe na kafu“, priseća se Ženi Lebl prvog susreta sa Evom, koji će promeniti sliku jugoslovenske javnosti o sudbinama hiljada ljudi u prvim godinama nove Jugoslavije.
„Večno ću pamtiti tu subotu. Danilo je sedeo ovde, kraj prozora i razgovarao sa svojim pratiocima, Ženi Lebl i Dinom Katan Bencion, prevodiocem“, priseća se Eva, dok razgovaramo u uglu kibučke trpezarije. „Moj prijatelj Raul Tajtelbaum5 pozvao me je nekoliko dana ranije i kazao da u kibuc dolazi Danilo. Poručio je da se te subote obavezno „zateknem“ na ovom mestu. Prišla sam, pozdravila se i pozvala ih u svoj dom. Nedugo zatim, već smo uz kafu razgovarali
o kibucu, njegovom putu i planovima. Za trenutak sam ga prekinula i kratko kazala da sam u Izraelu od 1966. godine, govorila sam o Radetu, Tijani, o zatočeništvu na Svetom Grguru. Bio je iznenađen i pitao me je da li poznajem još koga ko je bio tamo.
Zbunjeno sam podigla ruku i pružila je ka Ženi. Nisam ni slutila da Danilo i Ženi o tome nisu
prozborili ni reč. Ona je prvoborac Golog otoka, kazala sam okrenuvši sa ka Ženi koja je uzaludno pokušavala da mi stavi do znanja da o tome ne govorim. Danilo je bio zapanjen. Pred sobom je imao dve golootočke mučenice. Razgovor se otegao do kasno popodne. Punih pet sati govorila sam o svom životu i stradanjima. Nije dozvoljavao nikome da me prekine. Kada bih zastala trudeći se da ne izostavim kakav važan detalj, nestrpljivo je ponavljao: Nastavite
Eva, nastavite. Učinilo mi se da nikada, kao do tada, sa više energije nisam govorila i govorila, trudeći se da ispričam sve. Pred tog neobičnog čoveka, zamišljenog lica, spustila sam svoj život. ’Zar je moguće da je tako nešto postojalo u Jugoslaviji?’, pitao se, provlačeći prste kroz gustu razbarušenu kosu. ’Javiću vam se, pisaću vam’, kazao je odlazeći ka vozilu kojim su žurili da se vrate u Tel Aviv. U Danilovom pogledu videla sam tu iskonsku radoznalost koja krasi
velike književnike, želju za neprestanim saznanjima iz kojih nastaju dela protkana ljudskom, nepatvorenom žudnjom za istinom. Prošlo je nekoliko nedelja i gotovo sam zaboravila Kišov predlog da o sudbinama golootočanki napiše knjigu, kada me je iznenadilo kratko pismo, adresovano iz Pariza juna 1986. godine. Na predlog Raula Tajtelbauma trebalo je snimiti moju
ispovest na magnetofonske trake koje će Kišu biti oslonac za dalji rad“, nastavlja Eva neumorno pripovedanje, pružajući mi faksimil prvog Kišovog pisma.
„Draga Eva,
Izvinite zbog dugog odsustva iz Pariza, tek sam
sada u stanju da Vam odgovorim. Vaša ideja sa
magneto-fonom je izvrsna. Utoliko pre što će Raul,
uveren sam, postavljati profesionalno svoja pitanja i
što ćete imati u njemu pažljivog sagovornika.
(A propos: Raulovu sam podsetnicu izgubio, tako
da nisam uspeo da mu se javim, niti da mu se zahvalim
na njegovoj velikoj ljubaznosti. Molim Vas, učinite
to za mene i pošaljite mi njegovu adresu.)
Ja putujem za Beograd kroz 2 -3 dana i ostajem u
Jugoslaviji dva meseca.
Voleo bih da već početkom septembra imam Vaše
magnetofonske trake i da ih poslušam. Šta i kada bih
mogao od toga da napravim, za sad naravno ne mogu
da Vam kažem, sve to zavisi od mnogo stvari.
Važno je u prvom redu da sve to bude zabeleženo,
to je već prvi korak, prva pobeda nad zaboravom.
Videćete, i Vama će biti lakše.
Srdačno, Vaš
Danilo Kiš
O ženama, zatočenicama u logorima na Golom otoku i Svetom Grguru u Jugoslaviji se nije govorilo: Ceo moj i mojih sapatnica hod po mukama nije bio poznat „javnosti“. Bila je to i ostala tabu-tema. Zašto onda da to potekne i dođe od nas dve, koje živimo u prilično bezbednom inostranstvu? Slučajni izraelski susret, učiniće ideju Danila Kiša –
da zatvori životno pripovedanje o zatočeništvu - realnom. Deo posleratne političke istorije (sukob sa IB-om i stradanje „neistomišljenika“ u zatvorima i konc-logorima) prekiriven tamnim plaštom Udbinih izvršitelja pravde, pretočiće u dokumentarnu storiju ispričanu televizijskim jezikom. Materijal nastao u razgovoru Eve Nahir Panić i novinara Raula Tajtelbauma
u rukama Danila Kiša trebalo je da preraste u biografsko štivo. Po ugledu na rad književnika
Dragoslava Mihailovića koji je već pokrenuo tu temu i dao model: preneti svedočanstvo od reči do reči. Kiš nastavlja pripreme za snimanje televizijske emisije pod rediteljskom palicom Aleksandra Mandića. Kiša, tog ljubitelja pisane reči i „glasovitog mrzitelja“ televizijskih
proizvoda, mučila je dilema na koji način otvoriti temu. Odbijao je, najpre, da se upusti u novu
književnu avanturu.
„Upoznao sam dve žene, sa dve sjajne životne priče, ali ja ne želim, neću to da pišem. Međutim, ako hoćeš, napravi, ja ću ti dati sve. Ti napravi seriju o tome“, govorio je Kiš prijatelju Aleksandru Mandiću. Tri godine, navodi Mandić, ubeđivao je nevoljnog Danila da stvori „Goli život“. Već teško oboleo, Kiš se marta 1989. godine, sa televizijskom ekipom ponovo našao u Izraelu. U produkciji „Avala filma“, sedmodnevno snimanje počelo je šestog marta.
Prva od četiri epizode „Golog života“ počinje kadrovima u Tel Avivu, na peskovitoj plaži Sredozemnog mora. Pred radoznalim Kišom Ženi Lebl govori o odrastanju i svom detinjstvu. Ređaju se, potom, priče o sudbinama beogradskih Jevreja uoči i tokom okupacije. Ne nazire se tada nikakva poveznica dve Jevrejke. Kiš vešto, insistirajući na detaljima obimne
životne ispovesti, oprezno izlistava biografiju stradalnice koja je, četrdeset godina nakon izlaska iz komunističkog logora, daleko od Jugoslavije, obuzeta dilemama o ispravnosti ideologije kojoj je i sama pripadala.
Novinarski spretno, Ženi Lebl opisuje najznačajnije delove ličnog iskustva poveravajući Kišu pred kamerom ono o čemu će kasnije detaljno pisati u biografskom štivu „Ljubičica bela, vic dug dve i po godine“.
Prilika je to, piše Mandić, da se osim glavnoj temi iz prikrajka posveti i Kišu – licu čoveka koji je u ranim pedesetim godina već suočen sa konačnošću. „Smrt koja lebdi oko svakog živog, kod Kiša je još vidlјivija. To goni moj refleks dokumentarni da snimam i beznačajne stvari, posle postaju važne.“
Na verandi Evinog doma u kibucu Šaar Haamakim, nervozno prevrćući po dlanovima zrelu pomorandžu, Kiš sluša Evinu ispovest. Osmi je mart, podseća I radoznalo pita kako se „važan datum“ slavio u bespuću kvarnerskog zaliva, iza logorske žice. Gotovo u trenu Eva počinje da pevuši logorsku pesmu kojom su zatvorenice ispraćane i dočekivane sa teškog rada.
Nižu se jedna za drugom nevidljive slike stradanja i poniženja. Kiš ih spaja u kompaktnu priču ne sluteći da će njome u Jugoslaviji otvoriti Pandorinu kutiju. „Goli život“ na momente mučan i težak, postaje istorijsko-dokumentarna lekcija učmaloj jugoslovenskoj javnosti. Uz sudbine dve žene, Kiš, čini se, zatvara teška vrata lične istorije na putu traganja za sopstvenim korenima, boreći se sa dva pola porodične loze. O tome, dvadeset godina od nastanka „Golog života“, kao posmatrač, piše novinar Raul Tajtelbaum:
„U razgovorima sa Kišom, tada, osetio sam da je tokom te dve posete Izraelu pokušao da pronađe odgovor na pitanje svog identiteta. Kišov otac je bio Jevrejin, a majka Crnogorka. Pitao se može li sebe da identifikuje kao Jevrejina? Ipak, odgovor do kojeg je tim neobičnim traganjem došao, veoma ga je razočarao. Prema izraelskim zakonima identitet se određuje
po majci. Bio sam veoma iznenađen kada je pred smrt u svom zaveštanju tražio da bude sahranjen po pravoslavnoj verskoj tradiciji. Kiš je po ubeđenju bio ateista. Ja sam to tada shvatio kao neku vrstu protestnog akta, jer odgovora na pitanja koja su ga tištila nije bilo.“
Eva me, svojom opaskom, vraća u 2013. godinu. Predvečerje nad kibucom ponovo prekidaju vojni avioni. Odmahuje rukom na moj pogled kratko podignut ka nebu:
„Ostavite to sada, to je svakodnevica. To više niko ne primećuje.“
Dok premotavamo kadrove „Golog života“ čini se da se na ovom mestu malo šta promenilo. Iznenađen, shvatam da sedimo za istim stolom pod verandom za kojim je Eva sa Kišom razgovarala pred televizijskom kamerom, pre više od dvadeset godina. Nad vratima,
iza naših leđa, je ista ona puzavica koja je tada listala dajući prizoru boju večnog leta. Sada je suva, bez ijednog lista. Deluje kao da prkosi godinama, iako u njoj više nema ni traga nekadašnjeg života. Eva nastavlja svoje pripovedanje, duboko uzdahnuvši na
pomen Kišovog imena.
„Bila sam radosna što ga ponovo vidim, ali i tužna, jer se već grčevito borio sa životnom teskobom. Bolest je postajala sve jača. Nisam ni primetila da je prošla čitava nedelja njegovog boravka u Izraelu, već je ustao i kazao da je vreme da se pozdravimo. Poslednjeg dana sve češće je pominjao bolove u leđima i ramenu. Krenula sam ka aerodromu u Tel Avivu da se
još jednom vidimo. Zatičem ga umornog kraj
Aleksandra Mandića. Nisam stigla ništa da kažem kada je prišao i zagrlio me uz prijateljski poljubac. Govori mi da ga muče bolovi u kostima. Slušala sam ga, ne govoreći ništa dok sam pogledom tragala za ljudima iz njegove pratnje. Neko je tiho dobacio – Eh, ta reuma! Ma, kakva reuma, pomislila sam u sebi. To su metastaze, šaputala samo kao da sam želela da
rasteram zablude skrivene iza želje da se od umirućeg čoveka što dalje otera trenutak odlaska. Okrenula sam i pružila ruku Mandiću. Ovo je kraj! Sa zvučnika je dopirao glas spikera koji je pozivao putnike na letu za Beograd. Kiš je otišao.“Kiš nije dočekao da vidi završetak svog televizijskog dela, ujedno i poslednjeg autorskog ostvarenja. Reditelj Aleksandar Mandić snimljeni materijala uobličio je u četvorodelnu televizijsku seriju emitovanu na Programu Televizije Sarajevo. Upotpunjen kadrovima snimljenim na ostacima golootočke kaznionice,
„Goli život“, kazivanjima i fotografskim dokumentima otisnut sa jadranskih hridina krenuo je
ka jugoslovenskoj obali. Vruća tema oživljena životnim pričama dve Jevrejke pomerila je ugao gledanja na posledice istorijskog sukoba dva komunistička vladara. I sam Kiš, kako navode njegovi savremenici, dugo se dvoumio da piše o toj temi, jer je smatrao da je to od jednom postala moda.11 Svoje poslednje putovanje Kiš je okončao u Parizu 15. oktobra 1989.
godine kraj uključenog televizora, koji nije voleo, veli Mandić.12
Da li slučajno ili ne, pita se Eva, Kišov odlazak poklopio se sa danom kada je, 38 godina ranije, Rade Panić uhapšen i ubrzo preminuo u istražnom zatvoru u Beogradu.
(iz lista LAMED )
|
|
