O autoru:
Enes Halilović, pripovedač, pesnik, dramski pisac, novinar, ekonomista i pravnik, rođen je 5. marta 1977. godine u Novom Pazaru.
Osnovao je novinsku agenciju Sanapress, književni časopis Sent i web časopis za književni intervju Eckermann.
Objavio je zbirke poezije Srednje slovo (1995), Bludni parip (2000), Listovi na vodi (2007) i Pesme iz bolesti i zdravlja (2011), Lomača (izabrane pesme, 2012), zbirke priča Potomci odbijenih prosaca (2004) i Kapilarne pojave (2006), drame In vivo (2004) i Kemet (2010) i roman Ep o vodi (2012).
Priče, poezija i drame Enesa Halilovića objavljene su u zasebnim knjigama na engleskom, poljskom, francuskom i makedonskom jeziku, a proza i poezija je prevođena na engleski, nemački, španski, francuski, poljski, rumunski, ukrajinski, mađarski, slovenački, letonski, albanski, makedonski, turski, grčki i katalonski jezik.
Halilovićevu dramu Komad o novorođenčadima koja govore premijerno su izveli glumci berlinskog teatra Schaubühne 10.marta 2011.godine. Halilović je zastupljen u brojnim pesničkim i proznim antologijama u zemlji i inostranstvu. Dobitnik je Zlatne značke za doprinost kulturi kao i književnih nagrada „Branko Miljković“ i „Đura Jakšić“.
Milunika Mitrović
ZATOČENIK TELA I OGLEDALA
Enes Halilović: Pesme iz bolesti i zdravlja; Konras, Beograd, 2011.
Tek izašla knjiga Enesa Halilovića, Pesme iz bolesti i zdravlja, već svojim neobičnim naslovom pobuđuje našu znatiželju i dobre razloge da je odmah uzmemo u ruke. Prelistavajući je, čitamo pomno preko osamdeset pesama, a da naša pažnja ni jednog trenutka ne popušta, već se samo pojačava. Pre svega, mnogim suštinskim pitanjima o poeziji i životu, postavljenim uzbudljivo i na neočekivan način. Njima se protkiva celokupna zbirka, vođena jednom finom pesničkom supstancom kroz sve Scile i Haridbe iskustva tela i duha lirskog subjekta. Oduvek, a danas osobito, jedan pesnik/pesnikinja bi mogao samo sanjati takvog čitaoca, koji će nežno opipavati njegove reči i rečenice kao puls, i unutra naći jednog živog „zatočenika tela i ogledala“, kakvim Halilović samog sebe vidi.
Poezija – da li je to ono što pesnika, i njemu srodnog čitaoca dvojnika leči, ili nedužno ubija? Ako darovani život u telu doživljavamo kao naslednu bolest, kako to neko duhovito reče, može li se onda uopšte ozdraviti? Zašto i kome se pesnik obraća svojim potresnim zapisima o tome? Mladi i mudri pesnik Halilović, ostavlja ova pitanja i dalje otvorena, iako o tome progovara živo i neposredno, često sa lica mesta drame koja se odigrava na granici između bića i ništavila, tela i odraza u ogledalu. Uprkos svemu, on plete spasonosno uže od reči svojim najnovijim stihovima, mada uveliko već zna da se iz svoje kože ne može pobeći, i od sebe samog ozdraviti: da bi smirio stomak/ treba da ohladiš glavu./ jer takva je to bolest.
Ova pesnička zbirka je oblikovana kao celina sa neomeđenim ciklusima, ali se može posmatrati u različitim tematsko/motivskim registrima. Najpre uočavamo putopisne i meditativne beleške o dalekim predelima i drevnim kulturama. Za Halilovića je, život putovanje kroz razna vremena i prostore, uvek izazovna plovidba koja se kreće od prošlog ka ovom sada, između samoga sebe i sveta, kao „između čekića i nakovnja“, kako sam kaže. Zatim slede pesme naglašenije narativne i dijaloške forme sa verističkim elementima, koji samo produbljuju utisak ispražnjenosti ovovremene pošasti „cveća zla“. Takvi neizbežni detalji su prodori stvarnosti u pesnikov svet i dramu bivanja, dok ih njegovo osetljivo oko hroničara izmešteno van, samo rentgenski precizno i naizgled hladno skenira. Oporo intonirani stihovi, granaju se ka brojnim autopoetičkim iskazima, nijansiranim i izbrušenim poput umetaka. Oni poentiraju izvanredne pesme, zagledane u ontološke dubine, kao što su „E.H.“, „Vaške“ ili „Anatema“: Ako je slepo oko smrti,/šta vidi oko poezije? Pamte se i mnoge vanredne metafore, poput stihova u pesmi „Radna temperatura“: Izvlačim jednu strofu iz sebe, iz davnine,/ zaleđenu i kockastu. Neuhvatljiva magma reči, kao da lako i brzo ispari dodirom vrele stvaraočeve ruke: A kada promeni stanje/(baš kao i voda)/ uzeće novo ime.
Za ovog pesnika tako širokih interesovanja, znanja i majstorskih stilskih rešenja, mit i istorija nisu samo osnova i puki povod za jedan pesnički krug i „izlog domaće radinosti“, već mnogo više od toga. Pre svega, nauk i mogućnost otvaranja novih uvida u hroniku jedne duboke razboljenosti otuđenog života u našem savremenom dobu.
Sržne i najsnažnije pesme ove knjige, koje su numerički posebno označene, ipak jesu one koje se tiču bolesti i zdravlja. Tu su da bi ubedljivo posvedoče razlaz i zajedništvo duha i tela, cvetanje i posustajanje, napaćenog bića pred iskušenjem nagoveštenja surovo dolazećeg. Kroz svoju potragu za sobom, za eliksirom mladosti i zdravlja, vođen jednom smirenom skepsom, ipak obasjanom proplamsajem vere u isceliteljsku moć reči, Enes Halilović nas vodi neposredno i katkad zaobilazno, ali svagda bez patetike i žalopojke.
Još na početku zbirke, prološka pesma „Puž u vreme suše“ artikuliše svu složenost smisla i odgovornost pesnikove misije u razboljenom i rasparanom svetu: Kad gledam puževe mislim na pesnike/ ne zato što ih je lako zgaziti,/ ne zato što moraju kuću da nose. Zato i njegovi vlastiti stihovi kao da su začeti po nekoj unutrašnjoj potrebi, čak i u bolno graničnim trenucima između sna i zaborava, života i smrti, negde u pauzi između ispuštanja i uzimanja daha. Neka vrsta sabornosti duha, kao da pesnika i tada brani od nemoći razboljenog tela, koje on ne mistifikuje, naprotiv. Unutrašnji pejzaži koje mirno gleda kroz durbin kolonoskopa, uzdižu njegovu maštu ponad vrtloga stvarnosti mulja i materije, dok um jasno sagledava čitav protekli život, a svet i okruženje kao neku virtuelnu planetu sa krvavim predznakom:
Sonda putuje kroz mene
i gledam na ekranu prizore:
reke krvave,
kratere,
kao oluje na Saturnu,
kao svemirske magline.
(iz pesme 5. kolonoskopija)
Iz bolničke postelje sa pogledom kroz prozor, ponekad Halilović, šalje i sasvim drugačije od ovih, lirski zgusnute poruke i melanholične nagoveštaje. Iz takvih stihova koji sjaje poput bisera, vidimo kako se pesnik u nemom dijalogu sa svojom mladošću od nje oprašta. A sa njom, i od nepatvorene lepote sveta, na način dostojan istočnjačkih mudraca, drevnih majstora haiku poezije:
Danima venuh
za trešnjevim cvetom,
a on sazri u sočnu krv.
(iz pesme 7. vidik)
Najzad, konstantni osećaj zatočeništva u vlastito telo, njegovo biće preobraćeno u spiritualni lik pred ogledalom, sreće svoju mladost, odakle mu na konačnom odlasku namesto utehe, još jedino da kaže -
Iako je ništa ni sam pitao, tad
reče mi moja mladost:
Enese,
pa zar nisi znao?
Jednom sam morala otići.
(iz pesme 14. ogledalo)
Davno rečeno da dobar pesnik piše stihove koje živi, potresno dokazuju i Pesmame iz bolesti i zdravlja Enesa Halilovića. Njegova hrabra istraživačka potraga za istinskom poezijom, pokazala je da je reč žilava biljka, da se može pronaći i tamo, i tada kad je najmanje očekujemo. Ona, koja je skrivena, ali tu u nama. Da opomene, kako ono što ne boli i nije život. A što ne prolazi, nije neko zdravlje.
Sead Begović
Zato što moram da se okrećem tamo kud vetar duva
Uz novu knjigu Enesa Halilovića: „Pesme bolesti i zdravlja“ (Konras, Biblioteka Itaka, knjiga treća, Beograd, 2011., str. 143
Impresivni naslovi pjesama na koje Enes Halilović ima aluzivne poetske odgovore istodobno poetikološki graniče s uvijek novom životvornom silom, bez apatije, te nas pjesnik u krajnjoj instanci uspješno poantirane pjesme, jednostavno navikne na „prvo čitanje“, na izuzetnu specifičnu težinu narativnog rasporeda bez imalo ideologizacije i na neko osebujno čulno prisustvo bez „međa“ već s premostivim jedinstvom stvari i pojava, ali i na začudnu vezu jedinstva koje naposljetku (u poantiranom klimaksu) doseže pozitivnost zajedničke egzistencije u rasporedu zbivanja – jer, po srijedi je uvijek ono što hoće pjesnikov jezik. To se očituje u intuitivnim iluminacijama izričajnih i sintaktičkih figura koje postvaruju čisti sluh za diskurzivnim situacijama i to u izričito komunikacijskim sferama.
U tom smislu i programatski naslov knjige upućuje na kliničku simbolizaciju biološkog i etičkog reda (Pjesme iz bolesti…“), dok će drugi dio naslova upućivati na misterij zdravlja – vjerojatno u interaktivne svrhe samoizlječenja. No, poredak prema vremenu, bez njegove fragmentarizacije, izvrsno ocrtava mnoštvo različitih ambijenata i sudbina kao životno književnih trauma. Višeznačnost svake situacije ne dopušta nam da je sagledamo iz jedne perspektive (trivijalnog i samotničkog iskustva) već nas nutka na sve ono što nas osjećajno uskraćuje. Mogli bismo zaključiti iščitavajući pjesnika Halilovića: Vjerujem u sebe, u svoju imaginaciju te u sve ono „šta sam čuo i šta nisam čuo“ (kao u istoimenoj pjesmi). Primjerice, pjesma „Slavuj“ (prisjetimo se da je Osip Mandeljštam u nemogućim uvjetima socijalističkih konclogora pjevao upravo o slavujima), živim jezikom želi ostvariti baš jezični pokret putem glagolskih priloga te afektivno stilističkom manirom ostvariti staru mitološku scenu lovca koji (iako prepun zlotvornih težnji) na kraju biva ispunjen duhovnim traganjem: „Kljuvaće tebe, pevali mi ne pevali, / kao što mi pevamo, lovio ti ne lovio.“
Po srijedi je traženje novih iskustvenih i govornih uporišta koja nam sugeriraju dobrog pjesnika sa snagom ekskluzivnosti vlastita projektivnog govora. Naoko svakodnevni, rečeni govor, u ovoj se poeziji želi po svaku cijenu odrediti s pomoću novih načela s viškom refleksija i napetosti o receptivno promatračkoj aktivnosti koja zaista ne sjedi u nijemoj tišini pukih parafraza o svakodnevici i metafizičkoj kombinatorici. Prikazivanje događaja u poetskoj mašti Enesa Halilovića postaje mjestimice sve više psihološko, a manje referencijalno, i to, s mnogo jasnih projekcija glede metaforičkih značenja.
Uopće nas ne začuđuje što je ovaj pjesnik prepoznat od srpske književne kritike (naravno, ne kao mekokrvni potčinjenik, već kao uspješnik) te je u tom smislu i obilno honoriran, primivši u kratkom razdoblju dvije prestižne nagrade: „Branko Miljković“ i „Đura Jakšić“ za najbolju pesničku knjigu 2011. godine.
Sonja Šljivić
PEV KAO PULS
(Enes Halilović, Pesme iz bolesti i zdravlja, Konras, Beograd, 2011)
Kada bismo u nekoliko odrednica pokušali da okarakterišemo Pesme iz bolesti i zdravlja,Enesa Halilovića, to bi najpre bile narativnost, frekvetna upotreba gnomskih oblika, česti autopoetički iskazi i poezija lektire.
Pesme iz bolesti i zdravlja u najvećoj meri su narativne. Naracija je usporena, i dodatno usporavana ponavljanjima i digresijama. Autor u pesmu preoblikuje prozne žanrove poput priče, legende (Bunar iz kog mi je piti), pa čak i elemente novinskog članka/vesti (Suša). Kao i u svojim prethodnim knjigama Halilović zadržava manir poentiranja pesama i neretko se poigrava poslovičnim oblicima i frazama: ,,Svi putevi vode u klozet./ Dalek je sada Rim“1 gde izreka postaje aforizam (8.put iz ciklusa Zvezdara), ili u pesmi Bodrum: I za zelen bor kad se uhvatih i on se zelen osušio,/ i brašno kad sam mleo, plavkasto u buđi ostajalo ili ,,I bivam tako/kao davljenik/koji/za svoju glavu se hvata“ (9.Otpusna lista, ciklus Zvezdara), kao i metaforom:Zaljubljen,/ nasrnu svitac na moju cigaretu// i izgore od ljubavi. (U noći).
Iako sam naslov zbirke ne sugeriše to najveći je broj pesama čije je težište na autopoetičkim iskazima. U pesmi naslovljenoj inicijalima autora E.H. pesma, pretočena u Brajevu azbuku, pod prstima slepca koji opipava pev kao puls, supstitucija je za pesnika i njegova suština. U pesmi4:20 figura pesnika je glorifikovana: ,,Ratnik je samo ratnik./ Pesnik je i ratnik i pesnik“ ili, pak,,,Nauka je ipak manja od poezije“ (Plakanje). U pesmi, rodoslovnom stablu, Izbrisane vesti, došašvši do sebe, pesnik se određuje autopoetičkim iskazom:
Belinu papira poštujem-
šarm stvarne mogućnosti da se kaže nešto veliko.
Pored autopoetičkih iskaza ono što suštinski određuje Pesme bolesti i zdravlja jeste da je to poezija lektire, sveobuhvatno shvaćene tradicije u eliotovskom značenju. Naime, u nekoliko pesama pesnik se poziva, ali i komunicira sa pesnicima različitih epoha: Horacije, Rumi, Halil Džubran, Bodler, Eliot, Volt Vitmen, Holan, Sajfert, Penti Sarikoski, Titos Patrikios:
Na mojem noćnom stočiću strašna je antologija.
Horacije, Rumi, Vitmen, Holan i Sajfert... (...)//
Kako god da ih poslažem, spokojni leže.
O stilovima ne raspravljaju nikad.
(Noćna)
Ovo je poezija čija vremenska vertikala povezuje grčki polis (u uvodnoj pesmi-snu) i televizijsku vest pod naslovom no comment u poslednjoj pesmi zbirke. U Pesmama iz bolesti i zdravljakoegzistiraju grčki istoričar Ktesija, rimski biograf Gaj Svetonije Trankvil, ali i pojave modernog doba: Informacija na tržištu smešila se kao hleb na trpezi (Upredena creva) ili Nažalost, i u ludnicama žive televizori./ Pacijent jedan, na Avali,/ u godini kad se pojavio diktator/ šetao je hodnicima i držao govore... (Ničeu).
Jedini ciklus u ovoj knjizi, Zvezdara, značenjski opravdava naslov knjige, ali ga nerazotkriva.Taj ,,bolnički ciklus“ tematizuje pitanje bolesti, ali pre iskustvo bolovanja. Čitav ciklus indirektno korespondira sa motom knjige, stihovima Halila Džubrana o školjci čiji bol prouzrokuje biser u nastajanju. Početna pesmaZvezdare naslovljena je dijagnozom bolesti Pancolitis ulcerosa-extensiva koja je u sledećim stihovima gotovo dešifrovana frazom Sebe jedeš. U nastavku: Znaš ono, kad kažu/kida se,/jede čovek svoju lubinu.//Uživaj malo, šetaj, radi nešto zabavno,//piši pesme!//Ali doktorka...ja pesme pišem. Od dijagnoze na latinskom do određenja sebe kao pesnika kreće se lirski subjekt u ciklusu Zvezdara. U narednoj pesmi Konzilijum isti čine dva pesnika: Boris Pasternak i Nazim Hikmet imenovani kao Rus Pasternak i Turčin Hikmet, pomalo Rus. Konzilijarna odluka ostaje nerešena: Kakva nesreća roditi se pesnikom! (Pasternak)Zar ti je malo što si pesnik?, kaže Hikmet čiju nacionalnost,,pomalo Rus“ pesnik određuje mestom počivanja pesnika. U fonu razrešenja naslova knjige ova je pesma najznačajnija- konzilijum ne raspravlja o dijagnozi bolesti već o određenju lirskog ja kao pesnika. Korelacija između ,,prepevane“ dijagnoze jedeš sebe do određenja ,,biti pesnik“ sama se nameće. Pesnik poentira pesmu stihovima: Lako je mrtvima pevati. Sledeća pesma Zvezdare Lektira probave samim naslovom dvojako upućuje, ali se ta upućenost opet zadržava u istom semantičkom krugu kao i u prethodnoj pesmi: strast čitanja/bolest, i potom smrt koja se meri ćutanjem:
Stigoše u belim mantilima-anđeli nisu,
uzalud puls mu traže.
Po zakonu,
još sat vremena ćutaće Dado mrtav među nama.
Ista je dvosmislenost naslova i narednih pesama Zvezdare: Zbirka (zbirka bočica urina, ,,doza sebe“), dok sonda Kolonoskopije otkriva palimpsest: ispod rana nalaze se sekvence sećanja koja su rane stvorile, pa sve do žive pesničke rane.
Bolest donosi suočenje sa smrću, licem u lice. No, treba ona (smrt) meni leđa da vidi,/ a janaličje njeno (Gledanje), kako Halilović sažima iskustvo bolovanja. Lirski subjekt u Zvezdari u značenjskom smislu je i objekat. Iako ne postavlja pitanje direktno ono se samo nameće- šta je naličje smrti, ako je bolest njeno lice? Odgovori mogu biti samo aproksimativni. Ti susreti-umiranja, iako neodigrani, do kraja, do smrti, donose doživljeno koje je izvan empirijskog, znanje izvan iskustva, realno ali nedokazivo kao i jednakost peva i pulsa.
1 Svi stihovi navedeni su prema: Enes Halilović, Pesme iz bolesti i zdravlja, Konras, Beograd, 2011.
|
|
