O autoru:
Nina Živančević je doktorirala slavenske studije na univerzitetu u NYC (tema je bila Miloš Crnjanski u Francuskoj - Milosh Crnjanski in France (Theory of the Aesthetic reception)); magistrirala iz komparativne književnosti na Univerzitetu u Pensilvaniji. Predaje na Univerzitetu Paris VIII. Proza joj je objavljivana na mnogim jezicima, posebno francuskom i engleskom.
RAHMANJINOV RASPUTJIN
U zelenoj oazi ispod narandzastog pregolemog satora okretalo se u krug desetak lica. Sledili su jedni druge, poskakivali i recitovali mantre. Uh, uh uh, bas sam se umorila, rece ljubicasta zivotinjica od zene pospanoj Eulaliji koja je srkala ledeni caj na slamcicu. A-ha, odgovori Eulalija jedva je primecujuci, to je zato jer si toliko skakala…
Zar postoji neki drugi nacin da covek iskaze postu svome ucitelju i Bogu?, upita je zivotinjica.
-Pa i nema, kad malo bolje razmislim, zakljuci Eulalija koja je odsutno zurila u vrhove svojih stopala. Kada je u pitanju vera, kao i sve druge stvari, treba biti hitar, reagovati brzo, skakati gore-dole svakih nekoliko sekundi…zato nije lose to sto skacete dok izgovarate molitve, ove pak krajnje usporeno, nastavi ona.
Upravo tako, rece zivotinjica koja je progutala ponudjeni mamac i sada se vec nasla u Eulalijinoj vesto zamisljenoj i iskreiranoj klopki. Gledaj ko nam prilazi u ovom casu, nastavi zivotinjica: Chica i Manuel – upravo su se vratili iz brazilske dzungle, upravo sa travama koje su ti neophodno potrebne za pravljenje tvojih cajeva.
Eulalija gotovo da je zaboravila zasto se obrela na religioznom skupu- nije joj se caskalo sa clanovima zoroastrijskog kulta iako se zoroastrizmom bavila vec dugo godina.
Poslednji put kada je zatvorila oci izgovarajuci neke zoroastrijske mantre probudila se sledeceg jutra pored nekog persijskog princa koji je imao najtoplije oci koje je Eulalija ikada videla. He-lou! Rece on, siroko joj se osmehujuci, zar ne vidis da sam Aladin iz carobne lampe? Zar ne znas da sam naredio slugama-mracnim demonima I genijima-dzinima da specijalno uglacaju za tebe lampu kako bi na njenom sjaju ugrejala oci?
Cekaj, cekaj, rece ona, da li ti odista mislis da si neki princ? I da imas carobnu moc, odnosno veliki uticaj na ovu tako nazvanu, a neproverenu, carobnu lampu?
Pa da, odgovori joj kraljevic Shahriar, I to cu ti, ako treba, odmah dokazati. Sta bi volela, ako ista, da ja uradim za tebe, da bi se uverila da imam carobnu moc ne samo nad ovom lampom nego I nad svakim bogovetnim lusterom u Parizu?
Nista lakse, rece Eulalija, od pokusaja da mene ucinis srecnom! Pazi ovako, kraljevicu, ja imam staru majku kojoj predsednik ove , a I svake druge Republike nece da odobri vizu da dodje ovamo I poseti mene I svoju porodicu. Da li bi mogao da nazoves telefonom predsednika Republike I zamolis ga da mojoj majci odobri ulaznu vizu u ovu zemlju?
Saslusah/poslusah, odgovori princ iz lampe i vec sledeceg trenutka okrenu nekoliko razlicitih telefonskih brojeva jednog te istog predsednika republike. Gospodin Predsednik nije kod kuce, javila se njegova supruga na telefon, upravo je izasao iz svog kabineta…
Kazite mu da mi se odmah javi, cim se vrati kuci I primi moju poruku. Kazite da ga je hitno trazio kraljevic Shahriar…
Saslusah/poslusah, odgovori predsednikova zena. U roku od nekih nepunih pola sata zazvonio je telefon I javio im se predsednik glavom I bradom.
Zdravo dragi nas Predsednice, ovde Shahriar, odzvonio je kristalno jasan kraljevicev glas.
Ovaj glas nosi neku magiju u sebi, pomisli Eulalija, isuvise je bio siguran u sebe I kristalno cist.
Zdravo vase visocanstvo, odgovori Predsednik, kako sada ja mogu da vam pomognem?
Pa, evo kako, zustro odvrati Shahriar, trebalo bi da izdate vizu Eulalijinoj majci, sada I odmah, da.. vizu na beskonacno trajanje…da… sa jednim zaustavljanjem u Abu-dabiju.. znaci multipnu vizu, sa zlatnim rubom i potpisanu rucno, crvenim mastilom..
Uf uf uf, poceo je da se koleba i uzdise Predsednik, ali samo za kratak tren jer ga je princ vec takoreci presekao svojom novom izjavom; Ako mi pomognete u ovom poslu, dobicete od mene veoma veliku nagradu—povescu vas na carobnom tepihu u lov na lepe devojke ili momke, sta vec vise volite, u svakom slucaju upoznacete carobna bica, u carobnom ambijentu uz carobno osvetljenje I carobnu muziku, jescete carobne poslastice i jesti carobna pica.. od kojih novinari I poslanici zaboravljaju sifre vasih poreskih racuna. Eto, dogovorili smo se. Vi znate sta volite…
Jedva da je kraljevic spustio slusalicu a telefon se ponovo bucno I nametljivo oglasio. He-lou!! Odgovori Shahriar, g.Predsednik? Kojom cascu…? A, da, bravo! Znaci viza je gotova i treba podici gospodjin pasos? Siguran sam da ste ucinili jedno jako dobro delo, gospodine Predsednice I vasa ce dusa odleteti pravo u sedmi krug budistickog neba..
Kraljevic je cinio jos mnogo cuda u Eulalijinom prisustvu i u njenom susedstvu, sve dok se jednog dana gotovo bez razloga nije umorio I naljutio – a mozda su I svi, ukljucujuci I Eulaliju poceli da uzimaju njegovo neobicno prisustvo kao nesto “zdravo za gotovo” i odomacili se u pomisli da je on tu, bogomdan da bas njima pomaze.Jednoga dana Eulalija se probudila nakon svog dugog I zacaranog sna, ili bolje, nakon njenog sanjarenja I otkrila da je kraljevic Shahriar otplovio odavno iz njene luke. Bio je to odista neobican mag I cudotvorac, govorili su Eulalijini prijatelji koji su se okupili oko nje da bi je izlecili od cudne bolesti, iznenadne malaksalosti duha, koja zahvata i kolena, koja ju je ophrvala nakon Shahrijarovog odlaska.
Ako prezivite ovu bolest, bicete kasnije sve jaci i jaci i zivecete veeeeecito, rece Eulalijin lekar i zatim dodade: to vam je jedna stara zoroastrijska poslovica koju je kasnije, u svoju korist preradio Fridrih Nitche.
Znam znam, uzvrati mu bolesnica, to su reci koje mi je Shahriar stalno ponavljao..
Ah, opet vi o Shahriaru! Pa tako se necete nikada izleciti, draga moja, rece lekar i duboko uzdahnuvsi topao julski vazduh izadje iz Eulalijine sobe, takoreci zalupivsi iza sebe vratima.
Kako je specijalista za kardiovaskularne bolesti izasao, tako je ceta zoroastrijanaca-sledbenika a Eulalijinih prijatelja, zaposela njenu bolnicku sobu. Igrali su i skakali oko nje, recitovali mantre dok se ona u bunilu pospano osvrtala oko sebe i trazila objasnjenja- za svoju skorasnju malaksalost i njene posledice, a i za cudno ponasanje njenih religioznih prijatelja. Kakvi su to zoroastrijski rituali i obicaji, pitala se ona, koji teraju sve ove prijatelje da danima cupkaju , obigravaju oko mog bolesnickog kreveta? Zar ne znaju oni da Ahriman, samo Ahriman na kraju pobedjuje? Pa to je shvatio i Dzordz Lukas kad nam je poturio lik Dart Vadora koji nadvladjuje AhuraMazdu ili ti Jodu, dzedaja.
Zatim je Eulalija nastavila da place. Nikada niko nije saznao kako I kada I uopste zasto se zaustavila u plakanju. Na kraju svih krajeva Eulalija se zaustavila u plakanju i uskocila u voz koji ce je odvesti veoma daleko. Tamo daleko procitala je knjigu Lu Andreass Salome koja bese njena autobiografija I koja je poducavala:
Svaki put kada se ukrcam u voz za Petrograd pojavi se neki mio a debeo kontrolor koji me podseti na cinjenicu da poticem iz Rusije. Obicno kazu: gde si janjesce, gde si golubice, sunce malo itd itd. To nigde necete cuti osim kod Slovena- tu vrstu duse i tepanja..” (Salome u autobiografiji “Mojj Zivot”)
Eulalija je pazljivo prelistala ovu knjigu, sklopila je i krenula za Beograd. Bila je pozna jesen, kasni novembar, sa liscem koje je opalo, ona je pristigla u beograd I na petama su joj se lepili listici osusenog starog kestena.
Posetila je coveka koji je svirao Rahmanjina satima, sa jednom jedinom rukom, a zatim joj otvorio vrata. Imao je na sebi neki rezeda penjoar I dugu, veoma dugu belu bradu.
Izgledate mi kao neki svetac, rece Eulalija. Kako se zovete?
Rasputjin, odgovori joj muzicar a onda se zloslutno nasmeja. Samo ljudi koji sviraju klavir samo jednom rukom i koji nose tako dugacku bradu kao sto je moja imaju pravo da nose moje ime, Rasputjin.
Ha ha ha, nasmeja se sad Eulalija, bas ste neka smesna osoba! Da niste vi neki nadrealista, ili samo pesnik, umetnik?
Ne, ne, odgovori on, reci cu vam istinu jer na ovom stupnju razvoja treba da savladate istinu. Ja sam ddjin iz lampe princa Shahriara. Poslao me je bas on u posebnu misiju da vas ovde uteramo u smeh. On misli da ste vi nesto izuzetno neraspolozeni, mozda i bolesni pa cemo morati da vas stalno zasmejavamo.
OK, rece Eulalija, eto upravo sam se nasmejala a sta bi jos voleli, ako ista, da uradim u ovom casu da bi mi bilo bolje?
Evo, saljivim tonom rece Rasputjin, zeleo bih kad se sada probudite, da se vise ne plasite zbilje i da se pred njom ne uklanjate- videcete kad se razbudite ista ona lica koja ste ostavili iza sebe pre nekoliko casova, oni ce po obicaju da skacu i skakucu recitujuci njihove mantre i sve tako nesto – a ja bih voleo da se samo prisetite u tom casu ovoga sto vam sada kazem
Sve bas sve je u zivotu totalni san. Mozda je i ovo san. A sada se brzo probudite!
Saslusah, poslusah, rece Eulalija i otvori svoje snene, okrugle, ljubicaste oci.
Popij ovaj caj, Manuel joj rece, sto je ona i poslusala. Eulalija bi otpevala sa njim kratku mantru nakon svakih deset otpijenih i na silu progutanih gutljaja caja, a kada se , nakon nekoliko dugih minuta osetila bolje i snaznijom, duboko je uzdahnula, rastresla svoja crna paperjasta krila i brzo izletela kroz otvoreni prozor.
|
|
